BITLSI ZA SVA VREMENA

Any Time At All - With The Beatles

Blažo Guzina

Sadržaj:

Prikaz knjige: Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima

Putopis: Rokenrol Hamburg - stopama Bitlsa

Članak: Osam dana nedeljno - s muzikom Bitlsa u srcu

Članak: Poslednji dani Džona Lenona

Odlazak legende Bitlsa na nebo

Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima

ISBN-978-86-902618-0-2

Obim: 22 poglavlja, 418 strana, A5, 202.000 reči.

Knjigu možete naručiti pouzećem, po ceni od 1000 dinara. Troškovi pakovanja i poštarine: 300 dinara. Poštaru plaćate 1300 dinara, po prijemu pošiljke.

O rukopisu:

U vreme završetka pisanja knjige (oktobar 2012) obeleženo je pola veka od objavljivanja prve ploče Bitlsa (oktobar 1962), a potom je u Srbiji i okolnim zemljama prikazan i film o Radivoju Koraću, sa, pored ostalog, scenom kako prisustvuje nastupu Bitlsa u Hamburgu. I prvi nastupi u Hamburgu i u klubu Cavern u Liverpulu, kao i sve drugo iz burne priče o njihovom životu i stvaralaštvu detaljno su opisani kroz 22 poglavlja knjige.

Ljubitelji muzike Bitlsa knjigu će čitati bez daha, ne ispuštajući je iz ruku, upoznavajući se s njihovim životom, bogatim i ispunjenim događajima, koji su obeležili britanske “zlatne šezdesete“. Ali, za razliku od drugih knjiga o Bitlsima, uključujući i prevode naslova namenjenih anglosaksonskim čitaocima, autor ove knjige, koja predstavlja više od romansirane biografije, ostavlja nam svedočanstvo o Srbiji šezdesetih godina dvadesetog veka, opisujući, u prvom licu, iskrenošću trinaestogodišnjeg dečaka, kako je slučajno čuo muziku Bitlsa u programu Radio Luksemburga. Proučavajući potom životne sudbine četvorice članova grupe, autor prati kako razvoj Bitlsa tako i svoje i odrastanje dečaka i devojčica svog uzrasta, povlačeći paralelu između tadašnje Engleske i Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji, upoznajući nas s najvažnijim događajima i opštim stanjem duha, i u pop i rok muzici i u društvu u celini. Uvek kada, primerice, opisivani događaj iz života Bitlsa ima kakvu dodirnu tačku s događajima u Srbiji, autor nas ukratko, nenametljvo upoznaje i s tim, ne remeteći finu nit izlaganja, pružajući čitaocu sažet uvid, navodeći recimo, ako su Bitlsi svirali s nekom britanskom grupom, kada je ta grupa prvi put gostovala u Srbiji, odnosno bivšoj Jugoslaviji, kako je primljena, te kako se to odrazilo na našu pop i rok muziku.

Knjiga hronološki prati sva značajna zbivanja, uz kratke opise putovanja, gostovanja i snimanja, počev od vremena kada se nepoznata liverpulska grupa the Beatles, posle burnih noći silovitih, sirovih svirki sa Tonijem Šeridanom u Hamburgu, vratila u rodni grad, i, osim redovnih nastupa u klubu Cavern, tokom 1962. pripremala za snimanje prve ploče. Bilo im je suđeno da skoro svakodnevno sviraju tri godine, prežive i oplaču smrt člana grupe, Stjuarta Satklifa, te zamene bubnjara, Pita Besta, na čije mesto je došao Ringo Star, dok se sirovi dijamant nije izbrusio i počeo da blista u zaslepljujućem sjaju, kao četvorokaratni brilijant.

Sve ostalo je istorija.

A deo istorije je i okolnost da je grupu osnovao Džon Lenon. On je jednog dana odlučio i da je napusti i time rasturi. Zatim je i otišao iz Britanije, preselivši se u SAD. Ipak, i posle raspada grupe, sve što su radili i stvarali međusobno se prožimalo i uticalo i na muziku i na život svakog od četvorice. Zbog toga, priča o njima počinje dolaskom na svet Džona Lenona, a završava odlaskom na onaj svet, među anđele, kada bude ubijen, mučki, s leđa.

Najzad, ali ne manje važno, autor nam nudi i obilje zanimljivih pojedinosti, od, na primer, utisaka sa prvog gostovanja Erika Kleptona, prijatelja Bitlsa, u Beogradu, do toga kako je probao, prve, u Srbiju tek pristigle banane - i to zelene i neukusne, u sredini u kojoj niko koga je poznavao nije znao kakvog su ukusa strana pića, viđana samo na bioskopskom platnu, od kalvadosa do viskija ...

Takođe, iako ima i onih koji potcenjivački misle da je Srbija samo Beograd, i da južno od Petlovog brda ništa značajno ne postoji, ovo uzbudljivo, zanimljivo, od srca napisano štivo pruža nam i kratke opise probranih, istinitih događaja iz Niša, glavnog grada “južne pruge“, kroz koji prolaze reke hipika autostopera na putu za Indiju, među njima i tada nepoznati Robert De Niro. Te kratke, živahne, slatke pričice, znalački umetnute u mozaik središnje priče - o Bitlsima, svedoče da nije reč samo o gradu u kome, navodno, većina stanovnika govori sa tri padeža, već o gradu rok muzike, sa stotinama gitarista, bubnjara i pijanista, koji su svirali muziku Bitlsa u vreme kada se na školskim priredbama igrao tvist, decenijama pre nego što će Radio Šabac početi da pušta novokomponovanu muziku, godinama pre nego što će se Srbija pretvoriti u Radio Šabac, posle tektonskog poremećaja i strmoglava, od Džeferson erplejna do Dženana i Adnana ...

Sadržaj

	Predgovor

1.	Prvi put čuo sam muziku Bitlsa juna 1963. Od tada, zbog njih, svake noći slušao sam Radio Luksemburg
2.	Dolazak na svet Džona Vinstona Lenona Prvo pominjanje reči rock i roll zajedno Dečak s usnom harmonikom mašta o pijaninu
3.	Rock ‘n’ roll je prava stvar; sve drugo je nevažno Molim ti se bože, podari mi gitaru! Džon Lenon osniva grupu the Quarrymen Otvaranje kluba Cavern Džon upoznaje Pola Mekartnija S trubom u ustima ne mogu da pevam!
4.	Dolazak Džordža Harisona u grupu Snimanje prve demo-ploče Upoznavanje sa Stjuartom Satklifom Nastupi u klubu Casbah Silver Beetles postaju the Beatles Sveska s pesmama “A Lennon-McCartney Original”
5.	Pit Best postaje bubnjar Bitlsa Odlazak u Hamburg Prve svirke s Ringom Starom Susret s Klausom Formanom i Astridom Kirher Proterivanje iz Nemačke Predvečerje bitlmanije
6.	Nastupi u klubu Cavern Snimanje ploče s Tonijem Šeridanom Prvi put pred 4.000 slušalaca Upoznavanje s Brajenom Epstajnom Probno snimanje u studiju Decca Nastanak čuvene bitls frizure Smrt Stjuarta Satklifa
7.	Snimanje prve ploče Ringo Star zamenjuje Pita Besta Venčanje Džona Lenona i Sintije Pauel Rasplamsavanje bitlmanije Sila Vajt postaje Sila Blek Pol Mekartni upoznaje Džejn Ašer Susret s Roling Stounsima Pesma koja je promenila tok istorije roka
8.	Drugi album - “With The Beatles” Preseljaj u London Stan s lamperijom od norveškog drveta Džonovo sudbinsko predosećanje Osvajanje Amerike
9.	Snimanje prvog filma Treći album - “A Hard Day’s Night” Početak svetske turneje, bez Ringa Stara Povratak u Liverpul
10.	Ponovo u Americi Upoznavanje s Bobom Dilanom Četvrti album - “Beatles For Sale” Ploča “Ticket To Ride” Venčanje Ringa Stara i Morin Koks
11.	Snimanje ploče i filma “Help!” Vest o Kraljičinom odlikovanju Treća američka turneja Susret s Elvisom Prijem u Bakingemskoj palati Album “Rubber Soul”
12.	Ne želim da znam kako je biti mrtav Venčanje Džordža Harisona i Peti Bojd Ploča s dve A-strane Snimanje albuma “Revolver” Sećanje na pisca petparačkih romana Objavljivanje “mesarskog” albuma
13.	Ponovo u Nemačkoj Put u Japan Nesporazum u Manili Poslednja američka turneja Skandal zbog izjave - popularniji smo od Hristosa Džon snima film u Španiji Sudbinski susret Džona i Joko Ono
14.	Snimanje još jedne ploče s dve A-strane Priča o Džonu i Joko Album dugačkog naziva Pol upoznaje Lindu Istman Pesma o Lusi na nebu s dijamantima Polova izjava o LSD Rols-rojs obojen hipi bojama Pokušaj kupovine grčkog ostrva
15.	Susret s indijskim guruom Smrt Brajena Epstajna Snimanje filma “Magical Mistery Tour” Meditiranje u Indiji Pol: - Glasine o mojoj smrti su preuveličane!
16.	Snimanje “belog” albuma Crtani film “Žuta podmornica” Džon i Joko na sudu zbog marihuane Samostalne ploče Džordža, Džona i Joko Razvod Džona i Sintije Ringovo napuštanje Bitlsa i povratak Džon Lenon u cirkusu Roling Stounsa
17.	Snimanje na krovu zgrade Apple Traganje za novim menadžerom Venčanje Pola Mekartnija i Linde Istman Venčanje Džona i Joko Snimanje pesme mira u hotelu u Montrealu
18.	Osnivanje grupe Plastic Ono Band Snimanje albuma “Abbey Road” Džon Lenon odlučuje da napusti Bitlse
19.	Džon Lenon vraća orden Kraljici Koncert Plastic Ono Banda u Londonu Časopis Rolling Stone proglašava Džona ličnošću godine Priprema albuma i filma “Let It Be” Prvi Polov samostalni album Objavljivanje raspada Bitlsa
20.	Džon Lenon saznaje za dr Džanova Primalna terapija u Londonu i Los Anđelesu Album “John Lennon/Plastic Ono Band” Džordž Harison objavljuje trostruki album Džon - o Polu i Lindi Mekartni Muzika Bitlsa u svemiru Stiv Džobs - o Bitlsima
21.	Polov drugi samostalni album Džonov drugi samostalni album Početak Džonovog “izgubljenog” vikenda Uticaj Bitlsa na rok muziku u Jugoslaviji i Srbiji
22.	FBI prati Džona Lenona Albumi “Oldies And Mouldies” i “Walls And Bridges” Poslednje pesme Bitlsa - “Free as a Bird” i “Real Love” Ringo se razvodi od Morin, Peti od Džordža Džon Lenon i Elton Džon u Madison Square Gardenu Album “Double Fantasy” Smrt Džona Lenona
	.............................................

The Beatles

Photo: Astrid Kirchherr

Predgovor

Ljudi se rađaju s različitom osećajnošću za muziku, te nije neobično da, dok osećajni pojedinac treperi od uzbuđenja slušajući voljeno muzičko delo, osoba pored njega ne doživljava ništa i muzika joj prolazi kroz glavu nezapaženo. Opet, među muzikalnim ljudima, pored običnih ljubitelja, koji u muzici uživaju samo slušajući je, ima i onih koji su sposobni da je izvode, i, što je značajnije, malobrojnih srećnika, obogaćenih uzvišenim darom za komponovanje. Ukoliko pokušamo da s manje ili više uspeha spoznamo, dokučimo domete i vrednujemo muziku koju komponuje ili izvodi nadareni pojedinac, neophodno je obuhvatiti i vanmuzička zbivanja i razmotriti ih, u svetlu životnih okolnosti, a posebno načina kako je proveo detinjstvo i gde je odrastao.

Imao sam to u vidu ispisujući ove redove, ophrvan razmišljanjem kako su, u teškom istorijskom razdoblju opterećenom nedaćama, tokom i posle Drugog svetskog rata, u Liverpulu odrastala tri dečaka, zaljubljenika u muziku. Sva trojica su irskog porekla, a najmlađi od njih, Džordž Harison, ispričaće jednom, kao slavan čovek, da je u Engleskoj tog vremena bilo teško nabaviti šećer u kockama, a kamoli gramofonsku ploču.

Upoznajući se s događajima iz njihovog najranijeg detinjstva, koji su ih oblikovali kao ličnosti, u početnim poglavljima knjige čitalac će saznati kako je jedan muzikalan dečak susretao u autobusu na putu ka školi drugog, natprosečno nadarenog, koji je poznavao trećeg, malo mlađeg, a povezivala ih je osobina da gotovo ni o čemu drugom nisu razgovarali, do o gitari i muzici. Dogodilo se i da ih je, iako nisu iz istih generacija, sudbina združila, započeli su najpre zajedno da sviraju, a potom i komponuju.

Bilo je suđeno da im se pridruži i četvrti, s darom za sviranje bubnjeva, sprečen krhkim zdravljem da redovno pohađa školu; stvoren je najveći i najznačajniji muzički sastav u istoriji pop i rok muzike - Bitlsi. A sve što su doživeli u detinjstvu, na kišom ispranim, kamenom popločanim ulicama Liverpula, odraziće se kroz božanski lepu muziku koju su nam darovali.

Moglo je biti, ne daj bože, i da se nikada ne sretnu ili ostanu nepoznati, neostvareni pojedinci, čijoj nesvakidašnjoj muzičkoj darovitosti bi se divili tek prijatelji i rođaci, kojima bi svirali i pevali na porodičnim slavljima. Ali, srećom, proviđenje je umešalo prste, dogodilo se upravo to što se dogodilo, a što u poglavljima koja slede nastojim koliko znam i umem da dokučim i opišem.

Slušajući njihovu muziku koju neizmerno volim, tokom pola veka, proučavajući i upoznajući se s njihovim životnim sudbinama, zanimljivim, bogatim i ispunjenim događajima kao u najuzbudljivijem romanu, latio sam se pisanja priče o njima, ne opterećujući se pitanjem da li će i u kojoj meri biti shvaćena kao klasična ili romansirana biografija, ali tako da postigne očekivan oblik i prati, koliko je moguće, obrasce po kojima se takva dela pišu. Neka se, stoga, cenjeni čitalac ne začudi ukoliko se ispostavi, kako obično i biva, da se i ova priča u nastajanju više hrani istinom, nego što je poštuje.

Jednostavno, u jednom trenutku osetio sam potrebu da predočim kako sam, kao dečak deset godina mlađi od Džona Lenona i Ringa Stara, osam od Pola Mekartnija i sedam od Džordža Harisona, početkom šezdesetih godina 20. veka otkrio i doživeo njihovu muziku u Srbiji, u sredini u kojoj niko koga sam poznavao nije znao engleski. Dok upravo zbog Bitlsa nismo počeli da učimo njihov jezik, teško bismo razumeli o čemu pevaju, a ipak nas je njihova muzika uzdizala i obogaćivala u takvoj meri da je obeležila i naše odrastanje u zemlji koliko različitoj, toliko i na čudesan način duhovno bliskoj njihovoj, u kojoj su stvarali muziku koju su nam tako nesebično poklanjali.

Blažo Guzina U Beogradu, 5. oktobra 2012.

............................................

Putopis

Rokenrol Hamburg – stopama Bitlsa

Piše: Blažo Guzina

Hamburg, drugi po veličini grad u Nemačkoj, posle Berlina, a sedmi u Evropskoj uniji, sa 1,8 miliona stanovnika, nalazi se na obalama Elbe, na 110 km od ušća u Severnom moru. Elba je u Hamburgu prirodna luka sa direktnim pristupom od mora, a najpogodnija je njena južna obala, nasuprot četvrti Sankt Pauli i Altona. Mnoštvo plovnih kanala, reka i rečica, pritoka Elbe, premošćeni su sa više od 2500 mostova. To čini Hamburg gradom sa najviše mostova u Evropi. Ima ih više nego Venecija (400), Amsterdam (1200) i London zajedno.

Među ljubiteljima rokenrola, posebno Bitlsa, Hamburg, uz Liverpul i London, važi za jedno od mesta kojima se morate uputiti, kao na hodočašće, bar jednom u životu.

Klima

Zbog blizine mora klima je vlažna i blaža nego na istoku zemlje. Najtopliji mesec je jul sa prosečnih 17°C, a najhladniji januar sa 0°C. Leti nisu retkost ni temperature iznad 25°C, odnedavna čak do 37°C. Godišnje padne prosečno 714 mm padavina, a 52 dana Hamburg je obavijen gustom maglom. U zimskim mesecima je vetrovit, sa mogućim snažnim olujama. Najpovoljnije vreme za posetu je proleće i početak leta, no i tada je neophodno poneti kišobran i obuću za kišu.

Kultura i umetnost

Hamburg ima 40 pozorišta, 60 muzeja, sjajne operske i koncertne dvorane, te više od 110 muzičkih scena i klubova. Najpoznatija pozorišta su Deutsches Schauspielhaus, u četvrti St. Georg, Thalia, Ohnsorg, "Schmidts Tivoli" i Kampnagel. The English Theatre of Hamburg od 1976. prikazuje predstave na engleskom jeziku.

Muzeji

Hamburg krasi niz muzeja i galerija, posvećenih klasičnoj i modernoj umetnosti, poput Kunsthalle Hamburg, Muzeja primenjenih umetnosti (Museum für Kunst und Gewerbe), Doma fotografije (Deichtorhallen) i Pomorskog muzeja (The Internationales Maritimes Museum Hamburg) u lučkom naselju HafenCity. Ponudu obogaćuju i specijalizovane postavke, poput Arheološkog muzeja (Archäologisches Museum), Muzeja rada (Museum der Arbeit), te niza muzeja posvećenih lokalnoj istoriji i nasleđu – Muzej na otvorenom Kiekeberg (Freilichtmuseum am Kiekeberg), dva muzeja broda, Cap San Diego i Rickmer Rickmers, kao i najveći na svetu muzej železnice, Miniatur Wunderland, sa modelima vozova na prugama ukupne dužine 15,4 km.

Muzička scena

Vodeća operska kuća u gradu je Staatsoper Hamburg, ujedno i sedište orkestra Philharmoniker Hamburg. Glavne koncertne dvorane su Elbphilharmonie, u novoj zgradi, modernističkom zdanju visine 110 m, otvorena 2017, te Laeiszhalle, poznata i kao Musikhalle Hamburg, sedište orkestra Hamburger Symphoniker.

U Hamburgu su rođeni muzički velikani Johannes Brahms i Oscar Fetrás, kompozitor slavnog valcera "Mondnacht auf der Alster".

Od premijere mjuzikla Cats, 1986, Hamburg se ustoličio i kao nemačka prestonica mjuzikla, s redovnim izvođenjima The Phantom of the Opera, The Lion King, Dirty Dancing i Dance of the Vampires. Ne manje značajne su i džez, hevimetal i elektropop scena, kao i Hamburška škola alternativne muzike.

A kada je reč o hamburškom pop i rok nasleđu, sve je počelo 1960, dolaskom tada nepoznate liverpulske grupe - the Beatles. Podstaknuti prvim međunarodnim uspehom, postignutim upravo u Hamburgu, Bitlsi će se vratiti u svoj rodni Liverpul i krenuti putem slave, u osvajanje sveta, ispisujući jednu od najblistavijih, gotovo bajkovitih priča o uspehu.

Hamburg se uspomeni na Bitlse odužio 2008, nazvavši njihovim imenom trg kružnog oblika, prečnika 29 m, popločan crnom kockom, da dočara izgled gramofonske ploče. Gramofonsku ploču Beatles Platza krase statue u prirodnoj veličini metalnih silueta članova grupe - Džona Lenona, Pola Mekartnija, Džordža Harisona, Stjuarta Satklifa, Pita Besta i Ringa Stara. Statua bubnjara, razumljivo, predstavlja i Ringa Stara i Pita Besta, Ringovog prethodnika. Posetioci se fotografišu uz siluete članova grupe ili pored ugraviranih naziva sedamdesetak najslavnijih pesama Bitlsa.

Pre nastanka tih sedamdesetak, iz opusa od 240 njihovih veličanstvenih pesama, evo kako se sve dogodilo, a moglo bi poslužiti znatiželjnom posetiocu Hamburga kao putokaz da obiđe mesta iz istorije rokenrola, stopama Bitlsa.

Do leta 1960, mlađani, van Liverpula nepoznati, Bitlsi, znali su o Hamburgu tek da je to lučki grad na severu Nemačke. Načuli su ponešto i o sličnoj ratnoj sudbini dva grada; njihov voljeni Liverpul je teško bombardovan tokom, a Hamburg još žešće, pred kraj 2. svetskog rata.

Od mornara na dokovima luke do pabova po gradu stizale su i fantastične priče o seksu i golim ženama u hamburškoj četvrti za noćnu zabavu - Sankt Pauli, koje prevazilaze i štošta poznato o pariskom Pigalu, a s čime ne može da se poredi skromna ponuda noćne zabave u liverpulskoj ulici Lime. Uz to, u hamburškoj ulici Reperban privlačili su mornare i turiste željne zabave izazovnim seksi šou programima, s golišavim damama, crno-belim parovima i transvestitima, slobodnijim i raskalašnijim od “običnog” striptiza. Ali, sa sve većim brojem mornara i vojnika iz američkih i britanskih vojnih baza u Zapadnoj Nemačkoj, pojačanim i pre dve godine regrutovanim Elvisom Preslijem, neminovno je promenjen i pristup poslu. Vlasnici lokala za zabavu u Hamburgu, potom i drugim gradovima, uveli su i muziku, ne samo kao pratnju uz nastupe striptizeta, već i kao zabavu posetilaca pre i posle provoda u javnim kućama. Tome je doprinela i masovna dostupnost džuboks aparata, na zadovoljstvo posetilaca da, ubacivanjem novčića, biraju gramofonsku ploču koju će slušati.

Međutim, Bruno Košmider, vlasnik kluba Kajzerkeler, jednog od najpoznatijih u St Pauliju, među prvima se dosetio kako steći prednost nad suparničkim lokalima - rešio je da pozove engleske grupe koje sviraju rokenrol. Boraveći nakratko u Londonu, upoznavši slučajno liverpulskog menadžera Alena Vilijamsa, doveo je u Hamburg najpre grupu Derry and the Seniors, a ubrzo potom i Bitlse, u tadašnjem sastavu – Džon Lenon, Pol Mekartni, Džordž Harison, Stjuart Satklif i Pit Best.

Bilo je predviđeno da sviraju šest nedelja, počev od 16. avgusta, uz mogućnost produženja za još šest, ukupno tri meseca. Umesto da se zabrinu što će raditi za nepoznatog poslodavca, u stranom gradu stotine kilometara daleko, i to u zemlji iz koje su do pre 15 godina poletali bombarderi na britanske gradove, momci su oduševljeno prihvatili ponuđeni, bolje plaćeni posao.

Alen Vilijams povezao ih je za Hamburg ujutro 15. avgusta 1960, zeleno-belim kombijem ostin. Poveo je i suprugu, jednog rođaka i još dva saputnika. U zadnjem delu vozila nije bilo sedišta. Petorica Bitlsa pomirili su se s nelagodnošću da sede na sanducima s opremom i koferima. Poneli su i lepe sakoe boje jorgovana, koje im je na Polov predlog sašio njegov poznanik krojač. Očekivalo ih je dvodnevno putovanje neudobnim vozilom i brodom na istok, do grada udaljenog 862 kilometra vazdušnom linijom.

Sudbina je predodredila da prvi značajniji posao dobiju u gradu na 53. stepenu severne geografske širine, na uporedniku na kome se nalazi i Liverpul, a, još 216 kilometara dalje ka zapadu i Dablin, odakle su se doselili preci većine članova grupe. Krenuli su tako na put nesvesni šta je sve poteklo a šta će se tek dogoditi na prostoru od hiljadu i pregršt kilometara duž prave linije, iscrtane lenjirom sudbine, po 53. uporedniku.

- Videćete, govorio im je Vilijams dok ih je vozio - Hamburg je nemački Liverpul!

Stigli su 16. avgusta uveče. Posle skromno osvetljenog, štedljivo mračnog Liverpula, bili su zaslepljeni svetlošću hiljada neonskih sijalica i reklama u živopisnim, duginim bojama. Četvrt noćne zabave, od davnina nazvana po Svetom Pavlu, posebno ulica Reeperbahn, blistala je u toploj, sparnoj, letnjoj noći, prepuna veselih, raspoloženih posetilaca, svih rasa i boja kože.

Nemačke vlasti odlučile su među prvima u Evropi da zavedu red u oblasti prostitucije. Psiholozi su savetovali da je probleme iz seksualnog života, uključujući i nastrane pojave najlakše rešiti ako se s njih skine veo tajanstvenosti i zabrane. Osim toga, smatralo se da je za veliki lučki grad, s mnoštvom mornara i turista, najbolje da budu na jednom mestu, praktično ograđeni, gde će im na organizovan način pružiti neophodna telesna zadovoljstva. Najuže područje u središtu St Paulija, uz ulicu Herbertstrasse, krcato javnim kućama, bilo je namenjeno pešacima, zatvoreno za saobraćaj i ograđeno masivnom drvenom ogradom, višom od dva metra, tako da prolaznici iz okolnih ulica nisu mogli videti prostitutke na svakom koraku.

A te noći kad su doputovali, Bitlse je sačekao njihov tamošnji poslodavac, Bruno Košmider. Smešan čovečuljak oko pedesete godine, s glavom poput drvene lutke, likom kao Pinokio, samo bez uvećanog nosa, hodao je hramajući, kao da ima drvenu nogu, zbog teške povrede tokom rata.

Košmiderov klub, Kajzerkeler, u ulici Grosse Freiheit 36, bio je uređen poput unutrašnjosti parobroda, ukrašen pojasevima za spasavanje i prigodnim predmetima s plovila, kako bi se posetioci, mornari, osećali kao kod kuće. Međutim, tek pristigla petorica momaka iz Liverpula, upravo će saznati da neće tu svirati; u Kajzerkeleru su svirali Derry and the Seniors. Košmider ih je odveo u obližnji klub Indra (šatrovački: Indija), prepoznatljiv po reklami u obliku slona, iznad ulaza. U Indri su izvodile program striptizete i on je očekivao da Bitlsi privuku mnoštvo mladih posetilaca, ljubitelja muzike, kao što su Derry and the Seniors privukli u Kajzerkeler.

Ali, najgore iznenađenje će tek doći; poveo ih je da im pokaže gde će stanovati. U susedstvu, u ulici Paul Roosen, Košmider je imao mali bioskop, dečjeg, bezazlenog imena Bambi, u neskladu i s namenom i mestom na kome se nalazi. Ispraznio je ostavu iza tankog zida s bioskopskim platnom i preuredio u spavaću sobu. U sumornoj prostoriji bez prozora, osim dvospratnih vojničkih kreveta ugledali su i dva drvena ormara za odeću.

Ipak, ono što ih je najviše zapanjilo, a o čemu im Alen Vilijams, dovevši ih u Hamburg bez radnih dozvola, nije išta rekao, bilo je radno vreme. Košmider je zahtevao da sviraju svake noći četiri i po sata, tri puta po sat i po, s odmorima od trideset minuta, a subotom i nedeljom šest sati.

Prvi nastup imali su već sutra uveče, 17. avgusta. U sakoima boje jorgovana kročili su na pozornicu i ugledali posetioce polumračnog kluba, iznenađene što vide petoricu nepoznatih Engleza; oni su došli da gledaju omiljenu striptizetu - Končitu. Pol i Džordž su minut-dva stajali zbunjeno gledajući u Džona, očekujući da, kao nesuđeni vođa, nešto preduzme. Na to je Košmider nestrpljivo viknuo - Mach Schau! (na iskvarenom nemačkom - pravi šou!), glasom kojim je naređivao striptizetama da prafe predstavu. S obzirom da prethodno, i u Liverpulu i drugim gradovima nisu nastupali duže od 60 minuta, sada su morali da se sete svih pesama koje su ikada svirali, da popune četvoroipočasovni nastup.

Zidovi kluba bili su ukrašeni debelim zavesama, koje su upijale zvuk i prigušile akustiku. Zbog toga, a i zbog žagora posetilaca, morali su da do kraja pojačaju skromno ozvučenje, dok je Pit Best udarao iz sve snage u svoje lepe bubnjeve, biserno-plave boje. Džon i Pol su potom pričali i da su u Indri odsvirali i otpevali sve što su ikada uvežbali i čega su se mogli setiti, od najranijeg detinjstva.

Uz to, probali su i iskusili još nešto. Kroz klub su prolazile konobarice s velikim vrčevima piva. Neprijatno hladne, zategnute okolnosti svog prvog nastupa zaboravili su čim su uočili da je pivom zagrejanim posetiocima prihvatljivo sve što sviraju i pevaju, sve dok je glasno. Ali, nisu samo posetioci bili zagrejani dobrim nemačkim pivom. Svako ko je naručio pesmu poslao bi i pet velikih piva za momke na pozornici. Ožedneli od skakanja i predstave po zahtevu Bruna Košmidera, momci su gutali pivo kao vodu, a broj praznih vrčeva na podu pozornice, iza njih, neprestano se uvećavao. Premoreni od iscrpljujućih nastupa i ubrzanog načina života u Reperbanu koji nikada ne spava, uz i to malo sna prekidanog zvucima pornića bioskopa Bambi, naivno i brzopleto su prihvatili i neočekivan prijateljski savet iskusnog osoblja Indre. Počeli su da piju tablete preludin, koje su im ubrzavale metabolizam, držale ih budnim tokom nastupa, ali su im zbog neželjenog sporednog dejstva oči uskoro bile naduvene i izbuljene kao kod sove, a usta suva, što je još povećavalo žeđ za dobrim, hladnim pivom.

Kako su sve liverpulske kočnice bile otkočene, momci su sebi dali oduška. Na pozornici su uskoro radili što su hteli i umeli. Džon se peo na ramena Polu ili Džordžu i skakao na momke i devojke u slušalištu, koji bi ga na rukama i ramenima pomerali kao da preko njih pliva.

Zaposlene devojke i žene, konobarice i striptizete, uz prirodnu potrebu za nežnošću i prisnošću, tražile su i utehu usamljenosti u četvrti s najviše seksa po kvadratnom metru na svetu. Počela je pomama za svežim engleskim “mesom”. Seksa je bilo i iza pozornice u Indri i u sumornoj sobi iza bioskopa. Kada su došli u Hamburg, jedino 17-godišnji Džordž bio je nevin. Uskoro, u opštom neredu u mraku mišje sive sobe, jedne noći pred zoru Džordž je izgubio nevinost, uz navijanje i oduševljeni pljesak nestašnog, neozbiljno opuštenog društva; Džona, Pola, Stjua i Pita.

Ali, postojalo je još nešto o čemu ustreptalo, nehajno društvo nije vodilo računa. Po nemačkim propisima, maloletnici, mlađi od 18 godina, mogu se kretati po gradu najkasnije do 22 časa. Zbog toga Džordž nije smeo ni da se nađe u klubu Indra, a kamoli da svira celu noć. Srećom, predusretljivo osoblje dalo mu je uputstva kako da ne privlači pažnju policije, i sve je prolazilo bez poteškoća.

Na sceni, posle nebrojenih vrčeva piva i tableta preludina, Džon je sebi dozvoljavao da izveštačenom, metalnom bojom liverpulskog, tvrdog engleskog, nazove prisutne jebenim nacistima, Hitlerčićima i švapskim padavičarima. Shodno uvreženoj predrasudi o Nemcima, Švabama koji uz pivo najviše vole prženi kiseli kupus (sauerkraut) s kobasicama, jelo slično našem podvarku, ali manje masno, Džon im je dovikivao i:

- You Krauts, we won the war! (Švabe (Kupusari), mi smo pobedili u ratu!).

Dok su se pijani britanski i američki mornari smejali, Nemci se manje-više nisu uzrujavali. Jedni nisu razumeli, drugi bili previše pijani, ili dovoljno opušteni. Džon je stoga, iz noći u noć nastavio sa izazivanjima slušališta, četvrt veka pre sličnih pojava koje će obeležiti pank-rok.

Ipak, uprkos svemu, Bitlsi su u Hamburgu toliko bili omiljeni i dobro prihvaćeni, da su, dok je posleratna Evropa još vidala ratne rane, svesni toga ili ne, bili među prvima koji će pokrenuti talas kulturne, političke, verske, polne i rasne trpeljivosti, razumevanja i ravnopravnosti, posebno među mladima, u, bez premca najkosmopolitskijem gradu u Nemačkoj, dvostruko većem od Liverpula. Oduševljavali su ih muzikom u kojoj je Pit Best na bubnjevima držao tvrdi ritam upadljivo sličan nekim drugim ritmovima, s kojima je marširala vojnička čizma, pre 15-20 godina, dok su prolazile čete u uniformama, opijene razmetljivošću, velikim rečima i bezrazložnom mržnjom.

Uskoro su postali dovoljno omiljeni i poznati, da su zbog njih počeli da dolaze i posetioci koji ranije nisu zalazili u taj deo grada. Pre njih, u Hamburg je, juna prethodne godine iz londonskog Sohoa stigao Toni Šeridan. I on, kao Džon, nije imao navršenih 20 godina kada je, s pratećom grupom the Jets, zablistao na nemačkom rokenrol nebu. Jedne noći pred zoru, posle posla momci su otišli u striptiz klub Studio X, gde je i Toni nastupao, da ga upoznaju. Toni, koji je, kao i većina članova Bitlsa, irskog porekla, o tom susretu je pričao:

- Delovali smo opasno u crnim kožnim jaknama i s namerno namrštenim licima, kao da tražimo svađu. Hteli smo da svi uoče poruku - ne petljaj se sa mnom! Ali, Džon je izgledao najstrašnije. Skinuo bi naočare i buljio u tebe čekajući da vidi da li smeš da se potučeš. Pitao sam se da li je takav bio i u Liverpulu, i, ako, po svemu sudeći, jeste, kako je još živ?

Ipak, čim bi ga bolje upoznali, poznanici s kojima se družio primetili bi da je, ispod nametnute spoljne maske, bio blag i nesiguran čovek, i ostavljao je utisak kao da ga možete čuti kako izgovara:

- Mi smo iz Liverpula; niko od vas mlakonja ne može nas zaustaviti!

Slično mišljenje o Džonu delio je i njegov novopečeni prijatelj Toni Šeridan. S njim su se družili i najviše slobodnog vremena tokom dana provodili u restoranu Gretel & Alfons, uz toplo jelo, čaj i muziku s džuboksa. U džuboksu su pretežno bile nemačke ploče, s ponekom američkom i engleskom, te su maštali da bi se jednoga dana tu možda mogla naći i neka njihova, ako bude sreće, buduća ploča.

Prekraćujući slobodno vreme šetajući, naišli su na prodavnicu muzičkih instrumenata s bogatom ponudom akustičkih i električnih gitara. Džon je tako kupio gitaru iz snova, rickenbacker capri 325, koja će ga pratiti kroz burne događaje u godinama pred njim. Uveče, stupivši na pozornicu s novom gitarom, iskezio se u mikrofon i, umesto - dame i gospodo (ladies and gentlemen), doviknuo slušaocima:

- Ledis end dženitals (dame i genitalije)!

Potreba uspaljenog 19-godišnjaka uzburkanih hormona da se ružno izražava, čestim pominjanjem genitalija, rečito je potvrđivala da su i pored mnoštva devojaka i obilja seksa u Hamburgu, i Džonu i Polu nedostajale njhove prave, stalne devojke; dok su ih smerno čekale u Liverpulu redovno su im pisali nežna ljubavna pisma.

Momcima koji pišu nežna pisma boravak u Hamburgu bližio se kraju, kada se desila neočekivana neprijatnost. U stanu u delu zgrade iznad Indre živela je sredovečna udovica čoveka poginulog za vreme rata. Džon je upravo kupio nov gitarski pojačavač, i, kako su tih dana preterano pojačali zvuk na pozornici, udovica se žalila opštinskim vlastima na buku od koje ne može da spava. Na osnovu žalbe, Košmideru je po hitnom postupku zabranjeno da se u klubu svira muzika, te mu je naređeno da ga vrati prvobitnoj nameni - predstavama striptiza, uz utišanu prateću muziku, da se ne čuje izvan.

Ali, kao u poslovici - dok jednome ne smrkne, drugome ne može svanuti - ova nevolja za Košmidera pretvorila se na kraju u dobru vest za Bitlse. Ponudio im je nešto što su priželjkivali od dolaska u Hamburg - da sviraju u klubu Kajzerkeler, na smenu s grupom Derry and the Seniors.

Učeći postepeno nemački, saznali su najzad i da Kaiserkeller znači ni manje ni više nego - Carski podrum. Krenuvši od liverpulskog podrumskog kluba zvanog Pećina (Cavern), preko Kazbe u podrumu kuće Mone Best, preduzimljive mame Pita Besta, dospeli su do hamburškog, carskog podruma, i to još u ulici Velike slobode (Grosse Freiheit).

Početkom oktobra grupi Derry and the Seniors istekao je ugovor i Košmider ih je zamenio drugom liverpulskom grupom - Rory Storm and the Huricanes. Novost je bila i to što će ih najavljivati i reklamirati plakatima na kojima je što na nemačkom, što na engleskom, uz poneku pravopisnu grešku, pored ostalog pisalo:

Original

Rock ’n Roll

Bands

Rory Storm

and his Hurican

und

the Beatles

England – Liverpul

Rori Storm je nastupao u odelu tirkizne boje. Izvodio je živopisne, pre njega neviđene akrobacije, uključujući i igranje po pijaninu. U grupi je imao odličnog gitaristu, poznatog po nadimku Džoni gitara, a i bubnjar Ringo Star isticao se sjajnim nastupom. Družeći se s njim, otkrili su da se iza naoko opasne pojave krije simpatičan, srdačan čovečuljak, svestan svog neobrazovanja, skromnog radničkog porekla, jednostavnog ponašanja i prizemnih zahteva.

Džordž će oduševljeno opisati prve svirke s Ringom rečima:

- Kad god smo svirali s Ringom - rokao je rok!

Kako je Pit Best ponekad zanemarivao obaveze prema grupi, dobrodušni Ringo je svesrdno pomagao i uskakao da svira uvek kada bi ga pozvali.

Krajem oktobra u Kajzerkeler je jedne večeri ušao mladić koji nije bio ni mornar, ni napaljeni turista željan seksa, niti pijani, uskraćeni, razočarani usamljenik spreman na tuču. Po zanimanju grafički dizajner, saradnik pomodnih hamburških časopisa, 22-godišnji Klaus Forman bio je obučen i držao se kao bitnik iz srednje klase. Posvađao se s devojkom i besciljno lutajući, ne bi li se smirio, počeo je da se osvrće tražeći mesto gde bi popio pivo. Hteo je tek da utoli žeđ, ali je, s ulice, zatečen muzikom koja se čula dok se otvaraju vrata, ušao u klub i naleteo na - Bitlse.

Kod kuće je slušao džez i, povremeno, Net King Kola i grupu the Platters, a sada je čuo pravi, tvrdi zvuk rokenrola. Nastup su završavali Rory Storm and the Hurricanes, za bubnjevima je bio Ringo Star, zaslužan za snažan rokerski ritam kojem nije mogao da odoli, a zatim su izašli Bitlsi. Čuvši već prve taktove muzike ostao je bez reči. Stajao je skamenjeno. Nije mogao da pomeri ni prst; pretvorio se u oči i uši. Kao da su svi najbolji rokeri došli da sviraju zajedno! Najpre je naočiti gitarista istaknutih kostiju lica, simpatično izduženog nosa, pevao pesme Džina Vinsenta i Čaka Berija. Zatim je lepuškasti drugi gitarista, s licem kao beba, pevao pesme Elvisa Preslija i Fetsa Domina, da bi i treći gitarista, mršav, bledunjav dečkić sjajno otpevao i odsvirao poneku od nezaboravnih rok pesama Karla Perkinsa, i tako u nedogled.

Posle neprospavane noći, kada se završila ta prva, za njega nezaboravna svirka, Klaus više nije mislio na svađu, već se osmelio da poseti devojku i ublaži posledice nesporazuma, u nadi da će se pomiriti. Hteo je i da joj oduševljeno ispriča o svom neočekivanom, neverovatnom otkriću. Izuzetne lepote, pocelanskog tena, sjajne, kao lan plave kose, prefinjena, lepo obučena i urođenog otmenog ponašanja, 22-godišnja Astrid Kirher nedavno se zaposlila na mestu umetničkog pomoćnika čuvenog fotografa Rajnharta Volfa. S fotoaparatom u rukama radila je posao koji voli, srećna što može da ispolji umetničke sklonosti, za koje je nalazila mnogo razumevanja i kod umetnosti naklonjenog Klausa.

Pošto su se strasti ipak smirile i prašina slegla, posle trodnevnog ubeđivanja u Kajzerkeler je s Klausom i Astrid ušla grupa prijatelja, egzistencijalista. Namerno su, za svaki slučaj, došli grupno, misleći - zajedno smo bezbedniji. Džon i Pol su s pozornice uočili da je mnoštvo posetilaca te noći obučeno u crnu kožu.

Astrid je o prvom utisku ispričala:

- Bila sam zatečena. Nisam mogla da poverujem da postoje momci koji se s takvim žarom i energijom, svim svojim bićem predaju muzici. Dok pevaju i sviraju Džon, Pol i Džordž se stapaju sa zvucima gitara i stihovima pesama. Istovremeno, Džon je delovao tako tvrdo, sirovo i zastrašujuće, da sam pomišljala kako s njim nije moguć razgovor, da od njega ne možeš dobiti pristojan odgovor. Bila sam zabezeknuta!

Posle toga, svake večeri Astrid je dolazila među prvima, već u devet, da zauzme mesto najbliže pozornici.

Već od upoznavanja, Džon je za novopečene prijatelje, egzistencijaliste, izmislio skraćen naziv - egzis. Klaus, Astrid i sve veća grupa egzija postali su redovni posetioci kluba. Ako je ponekad neko i izostao, to nije bila Astrid. Priznala je da se na Bitlse navikla i navukla kao na drogu. Ali, ona nije dolazila tek zbog dobre muzike, Džona ili Pola, kako bi se moglo naslutiti, već zbog Stjuarta Satklifa.

Astrid je uočila naoko povučenog i neupadljivog, a izuzetno privlačnog momka s tamnim naočarima i velikom, teškom bas gitarom u dnu pozornice, kao da se u neku ruku krio ili je nesvesno hteo da bude iza, dalje od muzički nadmoćnih Džona i Pola. Namah se zaljubila i, stidljiva da to pokaže, prišla mu je kao profesionalni fotograf, s pitanjem da li bi Bitlsi pristali da ih fotografiše. Naravno, momci nisu mogli i pomisliti da odbiju primamljivu ponudu tako lepe, ljupke devojke. Sutradan ih je provozala kolima kroz grad i odvezla na fotografisanje u zabavni park Der Dom (Katedrala).

Fotografisala ih je i docnije, ne samo u Hamburgu, već i u Liverpulu. Te prve fotografije Bitlsa uskoro će postati slavne, bezrezervno hvaljene i zdušno prihvaćene kao obrazac za fotografisanje pop-grupa. Pored nekoliko knjiga koje će objaviti, najpoznatija će postati monografija s ranim radovima - “Liverpool days” (Liverpulski dani).

Astrid ih je potom odvezla do kuće u kojoj je s majkom živela u stanu na 3. spratu, u četvrti Altona. Kada su došli sledeći put uočila je da im podjednako prija i gostoprimstvo a i mogućnost da se u njihovom kupatilu okupaju. Poverili su im da se za kupanje uglavnom snalaze tako što odlaze u jedan bazen na plivanje, ponekad više zbog potrebe da se istuširaju nego zbog plivanja.

Posle mesec dana Astrid i Stju su se verili. Kada je njena mama saznala u kakvim uslovima Stju živi iza tankog zida bioskopa Bambi, preseljen je u sobu na 4. spratu, u potkrovlju, u kojoj je ranije boravio Klaus Forman. Videvši da je Astrid trajno promenila Stjuov način oblačenja, ugledajući se na njega i ostala četvorica odbacili su sakoe boje jorgovana, već upropašćene od znojenja. Preko noći obukli su se kao egziji; na sceni u Kajzerkeleru pojavila su se petorica u crnoj koži i u kožnim čizmama visokih potpetica.

Krajem novembra 1960, Kajzerkeler je iznenada izgubio povlašćeni položaj glavne rokenrol scene; dobio je žestokog suparnika. U ulici Reeperbahn broj 136 otvoren je klub Top Ten, nastao preuređivanjem nekadašnje cirkuske dvorane. Klub je osnovao mladi i preduzimljivi Peter Ekorn, bivši brodski stjuard, a odnedavno i ljubitelj muzike Bitlsa i Tonija Šeridana. Bitlsima je ponudio veća primanja i bolji smeštaj. Iako su bili obavezni da kod Košmidera sviraju do kraja godine, u stanju u kakvom su se našli - bez menadžera da ih savetuje ili sputava, momci su postupili neozbiljno, lakomisleno i brzopleto; ne razmišljajući o mogućim posledicama, rekli su mu da ga napuštaju i odlaze iz Kajzerkelera.

Saznavši šta su mu priredili, Košmider je pobesneo; crven u licu vikao je, bolje reći urlao i pretio im da odsad paze kuda se kreću noću. Momci se nisu naročito zabrinuli, ali su za svaki slučaj odlučili da kod njega sviraju još nekoliko dana, da se strasti smire i ne dolivaju gorivo na vatru.

Ipak, posvađati se i ostaviti na cedilu tako moćnu osobu u Sankt Pauliju nije moglo proći bez posledica. Ne zna se kako, ali se može pretpostaviti uz čiju malu pomoć, ubrzo posle nemilog događaja služba za proveru dozvola boravka i kretanja, Ausweiskontrolle, obaveštena je da maloletni Džordž Harison već tri meseca krši propis o zabrani izlaska posle 22 časa. Po kratkom postupku proteran je iz Nemačke i ukrcan na voz za Liverpul, uz službenu pratnju.

Nekoliko dana kasnije, kada su Pol i Pit došli po preostale stvari iz mračne sobe iza bioskopa Bambi, dali su sebi oduška i zapalili slučajno pronađen kondom. Okačili su ga na klin u zidu, kao baklju, gde je, sagorevši, ostavio slabašni crni trag od plamena i dima. Ljutiti Košmider, metar i sedamdeset srednjoevropske pakosti, prijavio ih je za pokušaj podmetanja požara i bili su smesta privedeni u policijsku stanicu.

Na kraju postupka, posle tročasovnog pritvora, Pol i Pit su proterani, jer, kao i Džordž, nisu imali radne dozvole. Sutradan, 30. novembra 1960, bili su u avionu za Englesku. Ostavili su na miru samo Džona i Stjua; igrom slučaja nisu bili proterani, ali su morali da potpišu obavezujuće izjave - da neće tražiti posao bez dozvole u Nemačkoj.

Stju je rešio da ostane i proslavi Božić uz Astrid, a Džon je krenuo kući vozom.

Sredinom januara 1961. u Liverpul se vratio i pridružo im se i Stju. Posle nekoliko nedelja svirali su ponovo zajedno. I pored uspeha na muzičkoj sceni u Liverpulu, Džonu i Polu i nadalje su u mislima bila sećanja na dane kada su se bezbrižno zabavljali, a i dobro zarađivali u Hamburgu. Pošto je u međuvremenu i Džordž postao punoletan, nije bilo prepreka da se pripreme neophodni papiri i dozvole, te je s Ekornom ugovoreno mesec dana nastupa, s početkom od 1. aprila. U klubu Top Ten, Bitlsi su sada svirali s Tonijem Šeridanom. Ustvari, zvanično su bili samo njegova prateća grupa, ali je on najviše pažnje posvećivao sviranju solo gitare i dozvoljavao je Džonu, Polu i Džordžu da pevaju mnoštvo pesama koje su zajedno izvodili.

Ekorn ih je plaćao bolje nego Bruno Košmider prošle godine, a obezbedio im je i pristojniji smeštaj. Toni, Džon, Pol, Džordž i Pit delili su stan s kupatilom na četvrtom spratu u zgradi iznad kluba. Stjuart je, od povratka iz Liverpula, nešto pre ostalih članova grupe, opet odseo u sobi u potkrovlju kod Astrid.

Društvo Klausa Formana i Astrid Kirher, hamburški egziji, uporno su nosili neobično očešljane frizure sa šiškama, tako da im prekrivaju čelo do očiju, a često i uši, kao u stripovima o srednjovekovnim velikašima. Astrid je takvu frizuru najpre priredila Klausu, ne samo da bi izgledao drugačije, već i da bi mu prekrila velike, nezgrapne uši. Potom je Stju zamolio da i njega istovetno očešlja. Kada je prvi put došao na svirku s novom frizurom i neobičnom odećom u koju ga je obukla Astrid, Džon i Pol su ga zadirkivali da liči na mamu.

Zadirkivanje nije smetalo da i Džordž pokuša da napravi sličnu frizuru. Posle plivanja, pri povratku s obližnjeg bazena, očešljao je šiške napred preko čela. Ali, kada je naknadno video rezultat u ogledalu, uspaničio se i vratio šiške nazad, uvis, očešljavši se ponovo poput Elvisa. Zatim je, to čudo s napred očešljanim šiškama, što će jednog dana postati slavna bitls frizura, za probu napravio Pol, da bi i Džon i Džordž uzeli makaze i jedan drugom sredili kosu. Jedini koji se tvrdoglavo i dalje držao stare tediboj frizure bio je Pit.

Džon i Pol bili su sve više nezadovoljni Pitovim stavom i ponašanjem, po mnogo čemu izdvajanjem, kao da nije jedan od Bitlsa. Pol se, uz to, učestalo žalio Džonu da nije zadovoljan ni Pitovim ni Stjuovim sviranjem. Nedavno im je čak dovikivao preko pozornice da izgledaju odlično, ali sviraju loše. I Džon i Džordž nisu mogli da ne uoče da svestrani Pol svira i bas gitaru i bubnjeve bolje od obojice. Džon je, međutim, i dalje pomirljivo govorio da njihov privlačan izgled doprinosi Bitlsima, a posebno je bio popustljiv prema Stjuartu, koga je po pravilu branio i štitio.

Jedne noći, početkom juna 1961, u klub je došao čuveni muzički producent Bert Kemfert. U 37. godini zauzimao je važno mesto u nemačkoj muzičkoj javnosti, stekavši slavu kao kompozitor mnoštva dobro prihvaćenih melodija, među kojima je i Elvisova, o tvrdom srcu, “Wooden Heart”. Pošto je u nekoliko navrata strpljivo slušao nastupe Šeridana i Bitlsa, odlučio je da im ponudi snimanje ploče.

Snimanje je zapamćeno i po tome što je Pol Mekartni tada zvanično preuzeo sviranje bas gitare, umesto Stjuarta Satklifa. U poslovnom smislu to je značilo tih, sporazumni, prijateljski odlazak bivšeg basiste iz grupe. Stju se tek nakratko pojavio da ih pozdravi i pruži podršku. Pritom se ispostavilo da mnogo hvaljeni Bert nije uspeo ili nije hteo da shvati koliko su Bitlsi bili dobri, posvećujući svu pažnju Šeridanu. Na Bitlse je gledao isključivo kao na prateću, nepoznatu grupu.

Za te snimke Džon je tvrdio da su loši, a nešto manje kritički raspoložen, novopečeni basista, Pol, vedar i optimističan kao uvek, uveren da će Bitlsi tek snimati dobre ploče, kupio je nedavno bas gitaru hefner 500/1, s kućištem i rezonatorskim f-otvorima u obliku violine.

Da je bio iole pronicljiviji, Bert bi uočio kako su momci za tri koplja ispred bilo koje britanske grupe, o ostatku Evrope da i ne govorimo. S malo sreće i više pameti mogao je uočiti, ali nije, da pred sobom ima “zlatnu koku“. Stoga ne čudi što je potom načinio još dva propusta. Pored obećanja da će im ponuditi jednogodišnji ugovor za snimanje, odložio je to u nedogled, i, još gore, na ploči nije napisao da sa Šeridanom sviraju Bitlsi, navodeći tek da četiri, od 12 pesama, izvodi, kako ih je preimenovao, grupa Beat Brothers.

Koju godinu kasnije, kada su Bitlsi bili na vrhuncu slave, ovaj propust je ispravljen i objavljeno je novo izdanje, s naknadno navedenim njihovim imenom.

Po povratku u Liverpul, sudbina je odredila da ih preuzme novopečeni, izuzetno sposoban menadžer – Brajen Epstajn. Džon i momci, zajedno s Brajenom, bili su presrećni i ponosni kada je u broju od 4. januara 1962, u časopisu Mersey Beat objavljeno da su, prema glasanju čitalaca, Bitlsi proglašeni najboljom grupom u Liverpulu. Uzgred, prihvatili su i ponudu da opet sviraju u Hamburgu, i to u novootvorenoj, velikoj, lepo uređenoj dvorani, zvučnog imena Star-club. Polazak je planiran za 11. april.

Povratku u Hamburg, a naročito susretu s Džonom, najviše se radovao Stjuart Satklif. Osim što se uspešno bavio slikarstvom, dotad je već i dobro naučio nemački. Međutim, njemu će, nažalost, ubrzo sve krenuti nizbrdo; zdravlje mu se naglo pogoršavalo. Počeo je, najpre povremeno, potom sve češće da gubi svest. Nesvesticama su prethodile teške glavobolje i neobjašnjive promene raspoloženja, te napadi s grčenjem ruku i nogu i penom na ustima, slični epileptičnim. Najteži napad usledio je 10. aprila, u stanu verenice. Astrid je bila na poslu, a njena uplašena mama pozvala je hitnu pomoć. Dok su došla kola da ga prevezu u bolnicu, stigla je i Astrid, ali tokom vožnje Stju joj je izdahnuo u naručju. Imao je 21 godinu.

Sutradan, 11. aprila, s aerodroma u Mančesteru poleteli su Džon, Pol i Pit ne znajući šta se dogodilo. Brajen i Džordž, oporavljen od nedavno preležanih malih boginja, putovali su istim letom, dan kasnije. Na aerodromu su saznali za tragičnu vest od Stjuove mame, Mili, susrevši je slučajno u redu za ukrcavanje.

Prema lekarskom nalazu, Stjuart je doživeo moždani udar, s obilnim izlivom krvi. Na prednjoj strani lobanje, u vrhu čela, uz obod kose imao je ožiljak od zalečene povrede, od koje mu se postepeno pogoršalo zdravlje. Povredili su ga pijani obesni tedi-bojevi, tokom nedavne tuče u Liverpulu, kada su ga oborili na zemlju i šutirali u glavu.

Posle gubitka prijatelja, ipak, i uprkos svemu, opirući se strahovanju i teskobi, tužnom i tragičnom u životu, Džon, Pol i momci su tog proleća u Hamburgu svirali svake noći četiri puta po 60 minuta, s odmorima - ukupno od osam uveče do četiri ujutro. Nastupali su na smenu s nekoliko grupa u Star-clubu, najvećoj i najbolje opremljenoj dvorani u Sankt Pauliju, s 2.000 mesta.

Brajen Epstajn se, posle prisustva prvom nastupu, vratio u Englesku u nadi da će im što pre ugovoriti datum snimanja prve ploče.

Pogođeni Stjuovom smrću, ali i s naglašenom svešću da su srećni što su živi, momci su sebi dali oduška. Svirali su, skakali i pevali žešće nego ikad. Počev od 28. maja, svirali su dve sedmice na smenu i s legendarnim Džinom Vinsentom. Bitlsi tada, pored Elvisa i Badija Holija, nisu među pevačima imali većeg idola od njega.

Iz Hamburga su se vratili 2. juna 1962, a već za 6. jun bilo je zakazano probno snimanje prve ploče, u dogovoru s Džordžom Martinom. Na snimanju su se podsetili ranijih nesuglasica s bubnjarem, kada se Pit Best nije dobro osećao, ili je jogunasto tvrdio da mu nije dobro, te je za bubnjevima svirao Ringo Star. Bitlsi su uočili ne samo da bolje zvuče s Ringom, već i da se, mimo sviranja, s njim bolje slažu nego s Pitom. Uz to, skladno se uklapao u njihovu zarazno vedru prirodu i nepresušnu potrebu za bezbrižnim čavrljanjem i pričanjem viceva, dok bi, povučen, zamišljen, ćutljiv Pit nezainteresovano sedeo u uglu i gledao u pod. Budući da se Ringo jednom već razišao, pa ponovo vratio u grupu Rory Storm and the Hurricanes, momci su pomislili da bi ga, u promenjenim okolnostima, mogli pridobiti. Telefonom ga je pozvao Brajen i bez okolišenja ponudio da se pridruži grupi. Razgovarao je i s Džonom o pojedinostima, među kojima je bio i bespogovoran zahtev da očešlja kosu sa šiškama nadole, kao u bitls frizuri, ili da nosi periku.

Upitana za mišljenje o pomenutom događaju, a i o Pitovom odbijanju da očešlja kosu kao bitl, Astrid Kirher ga je branila, tvrdeći da njegovu irsku talasastu kosu nije mogla da izravna i očešlja napred, preko čela, kada je ostalima napravila frizuru koju je uporno nazivala Klausovom, ne obazirući se na opšteprihvaćen, za sada samo u Hamburgu i Liverpulu slavni naziv - bitls frizura.

Nosiocima slavnih bitls frizura se prvi zvanični nastup s Ringom, novim bubnjarem, dogodio 18. avgusta, dva dana po otpuštanju Pita Besta. Brajen je namerno odredio da to ne bude u Liverpulu, već na priredbi van grada u Port Sunlightu, a lavina interesovanja koju je s momcima pokrenuo širom zemlje postaće nezaustavljiva. Već 22. avgusta Televizija Granada poslala je ekipu iz Mančestera da snimi njihov sledeći nastup, u sastavu koji će ubrzo osvojiti najpre Britaniju, potom čitav svet: Džon, Pol, Džordž i Ringo.

U sledećem broju časopisa Mersey Beat čitaoci su saznali za pripreme Bitlsa da objave prvu ploču, uz šturo obaveštenje da je Pit Best napustio grupu - u prijateljskom duhu.

Džon, Pol, Džordž i Ringo sviraće potom, od 1. do 14. novembra, na iznova zakazanim, povratničkim nastupima u Hamburgu, u Star-Clubu. Ali, za razliku od prethodnih, momci su, zaneseni uspesima u Liverpulu, ovaj odlazak u Hamburg shvatili kao dosadnu, prinudnu obavezu. Nije im se išlo, već su morali, jer je Brajen potpisao obavezujući ugovor. Iskreni do krajnosti, nisu se čak trudili ni da prikriju da su prerano zanemarili da bez Hamburga verovatno ne bi bilo fabuloznih Bitlsa, kako su počeli da ih sve češće nazivaju. Jedino o čemu su govorili pohvalno bio je smeštaj. Brajen im je rezervisao sobe u hotelu i to im je delovalo rajski u poređenju s nekadašnjim smeštajem u bioskopu Bambi.

Ipak, u Hamburg će se vratiti još jednom, da bi od 18. do 31. decembra, po poslednji put te godine svirali u Star-Clubu. Na Božić, 25. decembra, jedinog slobodnog dana, momci su s prijateljima iz grupe the Dominoes otišli na ručak u Britansko pomorsko predstavništvo u ulici Johannisbollwerk 20. Tu su od ranije običavali da dolaze u slobodno vreme, privučeni povoljnom ponudom jela i pića, a i da bi se ugrejali. Kad je svečani ručak poslužen, obratio im se sveštenik, pitajući da li bi ko izgovorio - molitvu. Na to je Džordž dubokim, koliko je mogao da odglumi ozbiljnim glasom rekao:

- Hvala ti Bože, na supi!

Sveštenik se naljutio i, dok se društvo cerekalo nad tanjirima iz kojih se pušila supa, zapretio da će ih isterati ako se ne uozbilje. Pošto su pojeli krvavo pečen stejk, zalivši ga obilno umakom vuster, u pokušaju da ga učine jestivijim, uočivši da hrana nije ukusna kako su navikli, a očekivali su da za Božić bude bolja, sveštenik im je skromnim, pokornim glasom saopštio da su, po sedmičnom rasporedu, poslužili konjetinu.

Šest dana docnije, za novogodišnju večeru prošli su bolje. Predveče 31. decembra u klubu Mambo Schankey večerali su kao palačinka tanak, besprekorno, do svetlosmeđe boje ispržen bečki odrezak, pred završni nastup u Hamburgu. Pri odlasku, Džon je stavio u džep viljušku i nož. Izgledalo je kao da želi da ih ponese za uspomenu na Nemačku. Popevši se na pozornicu u Star-Clubu, bacio je bezobzirno prema slušaocima nož, ali srećom nikoga nije povredio.

Po povratku u Liverpul, od Brajena su čuli prvu lepu vest u 1963. Ugovorio je da 13. januara u Televiziji ABC učestvuju u snimanju veoma gledane emisije, zvučnog naziva Thank Your Lucky Stars (Zahvalite vašim srećnim zvezdama).

Emisija je bila na programu šest dana posle snimanja. I, kao da je proviđenje htelo, desilo se da je prethodne noći napadao najveći sneg te zime i zavejao puteve. Iz kuća nije izlazio sem ko nije morao, te je, kada je emisija počela, pred televizorima u toplim dnevnim sobama sedelo najviše gledalaca ikad; među njima, naravno, mnoštvo mladih, željnih dobre muzike. Na ekranima tadašnjih crno-belih televizora momci su se pojavili u najnovijim bitls odelima bez okovratnika, ozarenih lica, okruženih, po preovlađujućem mišljenju - iznenađujuće smelim bitls frizurama, i, tek što su gledaoci shvatili da je to grupa koja peva baladu “Love Me Do”, s njihove prve ploče, u više od četiri miliona domova i ko zna koliko klubova i pabova zagrmelo je Džonovo orgazmičko Come on ... Come on, dok su prštali odsečni zvuci gitara i bubnjeva u pesmi “Please Please Me”, za koju je Džordž Martin znalački prorekao da će biti njihov prvi broj 1 na top listama.

Nije se prevario. Britanija je bila osvojena na prečac.

Pol je, zbog ozbiljnosti učešća u radijskim i TV emisijama, u kojima su davali sve od sebe, svesni da će ih čuti i videti milioni slušalaca, smatrao da su za njihov meteorski uspeh bile presudne, premda suštinski ne i značajnije od celovečernjih svirki u Hamburgu, tokom kojih su se od grupe muzikom zaluđenih dečaka pretvorili u sjajne izvođače, zrele muzičare bez premca. Džon je, opet, to dragoceno zajedničko nemačko iskustvo opisao izjavom:

- U Liverpulu sam odrastao, a u Hamburgu stasao!

Džon će se setiti ove izjave i u dogledno vreme, u jeku bitlmanije, na vrhuncu svetske slave, kada ploča s pesmom Bitlsa “Paperback Writer”, iako je potukla rekorde prodaje, bude dospela tek na drugo mesto top liste najbolje prodavanih singlova, jer je prvo mesto zauzela pesma Berta Kemferta, prvog producenta Bitlsa, iz hamburških dana. Reč je o kompoziciji o strancima u noći, “Strangers in the Night”, koju je majstorski pevao Frenk Sinatra.

Zanimljivo je da je Bert Kemfert sarađivao i s hrvatskim pevačem Ivom Robićem, na privremenom radu u Nemačkoj. Širom bivše Jugoslavije prepričava se legenda, čija istinitost nije proverena, da je navodno Robić, budući da je među prvima slušao Bitlse u Hamburgu, potom i odveo Kemferta u lokal u kome su svirali, da ga upozna s njima.

Hrvatski poznavaoci istorije pop muzike ponosno ističu i da je “Strangers in the Night” napisao Robić, te ustupio Bertu Kemfertu. To je potvrdila i Robićeva supruga, Marta - koja se seća da je pesmu nudio za izvođenje Splitskom muzičkom festivalu, ali je nadobudna komisija za odabir nije prihvatila! Robić je odbijenu pesmu potom pevao s velikim uspehom u Nemačkoj, i snimio je na ploču, razume se na nemačkom, pod nazivom “Fremde in der Nacht”. Shvativši koliko pesma vredi, Bert Kemfert se postarao i da mu dva saradnika napišu slatkorečiv, maštovit tekst na engleskom, a zatim je uspeo i da ubedi Sinatru da je snimi.

Tako je stvorena jedna od najlepših ljubavnih pesama svih vremena.

Ipak, kada su Sinatru pitali koja je najlepša ljubavna pesma po njegovom mišljenju, bez dvoumljenja je odgovorio - “Something” (Nešto), Džordža Harisona. O toj pesmi, i zanimljivoj priči kako je nastala i kome je posvećena, biće reči i u dokumentarnim TV emisijama, a i u brojnim člancima u časopisma, kao i u knjigama i antologijama pop i rok muzike.

U leto 1966. Bitlsi će, posle tri i po godine, ovenčani slavom najveće rok grupe svih vremena, ponovo otputovati u Nemačku. Svirali su u Minhenu i Esenu, pred odlazak u voljeni Hamburg, grad za koji ih je vezivalo mnoštvo lepih i poneka tužna uspomena. Nekadašnjim ilegalnim “gostujućim radnicima” - gastarbajterima, priređen je sada kraljevski doček. Putovali su luksuznim vozom, kojim su prethodne godine prevozili kraljicu Elizabetu II, u državničkoj poseti Nemačkoj. Iz voza sa somotskim zavesama i debelim tepisima izašli su na glavnu železničku stanicu zaposednutu hamburškim obožavaocima.

Svojevremeni neobuzdani rokeri, celonoćni zabavljači iz klubova u četvrti Svetog Pavla, svirali su dve večeri po 30 minuta u dvorani Ernst Mercke s 5.600 mesta. Posle prvog nastupa, dočekali su ih iza pozornice dragi prijatelji sa specijalnim propusnicama, među kojima i Astrid Kirher i Bert Kemfert. Po završetku drugog nastupa, iskrali su se kroz sporedan izlaz, i posle ponoći otišli, gde bi drugde, nego do Reperbana. Prošetali su tom 930 m dugom ulicom od milošte nazvanom seksi kilometrom, među anglosaksoncima - miljom seksa, potom i okolnim ulicama, posetili lokale u kojima su svirali, te obišli klubove i restorane Mambo Schankey, Mehrer, Gretel & Alfons, Roxy Bar, opskurni Bar Monika - najčuvenije okupljalište transvestita, setili se srećnih i tužnih trenutaka. Ponovo su videli mnoga poznata lica, striptizete, prostitutke, homoseksualce, biseksualce, izbacivače i konobarice u - raznobojnim svetlima okupanom delu Hamburga koji nikada ne spava, u ulici, koja je, zahvaljujući i njihovoj slavi, postala slavna širom sveta. Sa setom u očima gledali su mesto koje je, i pored tuča, opijanja, nasilja i hapšenja, ujedno bilo i njihova sigurna kuća, gde su se osećali opušteno, srećno i zaštićeno; mesto koje je bilo i nasilno i trpeljivo u isto vreme i uprkos svemu, čija je neonska kumova slama u letnjoj noći, pred svitanje, više no poverljivo zračila.

Iz Hamburga su sutradan odleteli za London i ukrcali se u avion za Tokio.

Momke koji su svoje prve međunarodne uspehe postigli u Hamburgu, život je vodio na drugu stranu sveta.

Nastavljao se njihov slavom ovenčan dug i krivudav put.

<> <> <>

Napomena: članak je priređen na osnovu knjige:

Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima.

.............................................

Osam dana nedeljno - s muzikom Bitlsa u srcu

Piše: Blažo Guzina

Prvog januara 1963. napunio sam 13 godina. Tog dana, kojim su započele moje tinejdžerske godine, nisam mogao da zamislim da ću uskoro doživeti nešto što će me sudbinski povezati s milionima nesuđenih istomišljenika širom sveta, srećnih što žive u vremenu nazvanom britanskim zlatnim šezdesetima, koje su trajno obeležili svojom besmrtnom muzikom četiri momka iz Liverpula - Bitlsi.

Događaj koji mi je promenio život desio se pet i po meseci kasnije.

Ispred ulaza petospratne zgrade, u kojoj sam stanovao s roditeljima i sestrom, s drvenog stuba uz ivičnjak ulice bacala je šturo, mutno-žućkasto svetlo godinama neočišćena svetiljka. Bili smo skriveni u mraku iza ugla zgrade, na dvorišnoj strani. Okupio nas je naš nesuđeni vođa, Minda, naviknut da se pred mlađim dečacima ponaša kao šerif iz kaubojskih filmova koje smo gledali u dva bioskopa u centru grada. Pogledao je strogo Nenada i tiho rekao:

- Povuci tek kad ti kažem!

Moj školski drug Nenad mora da je mislio da je doživeo pet minuta slave, jer je, posle dečaka koji su to radili prethodnih večeri, najzad određen da povuče konac. Utešno mi je rekao - možda ćeš i ti sutra, ako na tebe dođe red. Minda, najstariji među nama, uživeo se u ulogu vođe svojevrsne ulične, bezazlene “bande” dečaka iz kraja. Njegovo ime bilo je Miroljub ili Miroslav, ali smo ga zvali Minda; po običaju nismo se oslovljavali imenima, poznavali smo se po nadimcima.

Te večeri, kao i prethodnih, doneo je stari novčanik od crvenkasto-smeđe iskrzane kože, privezan za crni šivaći konac. Konac se, položen po tlu, u mraku nije video. Novčanik je stavio na pločnik pored drveta, na mestu na kome je svetiljka iscrtala krug slabašnog svetla. Drugi kraj konca držao je čvrsto Nenad, osećajući se unapred herojem dana. Iz polumraka sa strane naišla je punačka sredovečna žena i kroz debele naočare ugledala nabrekao novčanik napunjen papirom, tako da je izgledalo kao da je prepun novčanica. Verovatno nije ni pomislila na nesrećnika koji je izgubio toliko novca, dok se, ozarena što ga je našla, polako, s teškoćom saginjala da ga podigne. Tada je Minda tiho rekao glasom kao da Gari Kuper, omiljeni glumac iz kaubojskih filmova koje smo voleli, izdaje naređenje:

- Vuci!

Nenad je povukao konac trenutak pre nego što će nespretna žena dohvatiti novčanik. Odskočio je kao žaba iz neke od bara na putu pored reke, kuda smo bosonogi prolazili odlazeći na plivanje. Iznenađena, kao da se namah uplašila, trgla se, izgubila ravnotežu i pala. Grupica oznojenih dečaka iskočila je iz mraka slavodobitno, pakosno vrišteći, smejući joj se i cerekajući. Jadnica je pri padu nagnječila iskliznule naočare u prašini prljavog, opušcima zagađenog pločnika. Iz ogrebanog lakta curila joj je krv, niz obraze joj se slivale suze, a lice iskrivilo u grču, manje zbog bola, više zbog poniženja pred bosonogim, surovim, zločestim stvorenjima, predvođenim emotivno zakržljalim Mindom, koji joj se bolesno cerio u lice dok je teškom mukom ustajala.

Jedva se osmelivši da je iskosa pogledam usplahirenu, dok rukom otresa prašinu sa suknje, zaboravio sam na mogućnost da sutra uveče budem heroj ulice; kakav crni heroj, pa zar je ovo herojstvo? Uplašen i postiđen pobegao sam kući s mučninom i gađenjem u stomaku. Kako sam mogao da učestvujem u ovakvoj podlosti? Zar je ovo zabavno? Prethodnih noći su Mindinoj nezreloj, sadističkoj potrebi da bolesnim trikom ismeva ljudske slabosti, nasedali slučajni šetači, mahom mangupi iz susednog kraja, ali sada, ova nesrećna žena; muka mi je, ovo više sebi ne smem dozvoliti!

Ušao sam u kupatilo i pravo u kadu da se umijem i operem noge, jad i sramotu. Primirivši se nekako od doživljene neprijatnosti, pustivši da mi mlaz vode teče preko nogu tik ispod ivice kratkih pantalona, ostao bih tako ko zna koliko dugo, osvežen hladnom vodom, da me nije trgnuo oštar povik iz kuhinje:

- Večera ti je na stolu!

Izašao sam iz kupatila i, pre nego što sam seo za sto s postavljenim tanjirom s jelom, uključio radio. Radio aparat je stajao na polici na zidu u kuhinji, tako da sam mogao da slušam muziku dok jedem. To je bio jedan od onih starinskih, s elektronskim cevima, koje smo nazivali lampama. U to vreme, koliko sam kao dečak uspeo da saznam, u Srbiji su postojale tri radio stanice: Beograd, Novi Sad i Niš. Pored nešto malo svojih emisija, Novi Sad i Niš su uglavnom prenosili programe i vesti Radio Beograda. Često su emitovali nekakvu otužnu narodnu muziku koju nisam mogao da slušam; sećam se, na primer, tugaljive pesme u kojoj se pominju dunje ranke. Povremeno su puštali i klasičnu, a najviše zabavnu muziku, uglavnom sastavljenu od šlagera, kako su nazivali muziku sličnu onom što danas smatramo “lakom“ pop muzikom. Prethodne dve-tri godine navikao sam se i da, silom prilika, izbegavam naše radio programe, posebno otkad su počeli preterano da puštaju smešno-otužnu meksičku, marijači muziku. Da stvari budu gore, bilo je i muzičkih urednika ubeđenih da su italijanska i francuska muzika, kancone i šansone - vrh zabavne muzike, te su nas zamarali pesmama pretežno italijanskih i nešto manje francuskih pevača i pevačica, olako proglašavanih tobože velikim zvezdama. Najviše mi je smetalo što su pojedini muzički urednici i voditelji značajnim glasom i s uvažavanjem najavljivali osrednje italijanske prepeve engleskih pesama, a da pritom nisu rekli ko je kompozitor ili originalni izvođač, te su naivne slušaoce dovodili u zabludu da nas Italijani obasipaju obiljem sjajne pop i rok muzike.

Budući da nisam voleo ni prepeve, ni kancone, šansone i šlagere, bio sam presrećan kada je stigao engleski muzički film “The Young Ones“, iz 1961, kod nas prikazivan pod nazivom “Veseli klub mladih”. U filmu snimljenom u boji Klif Ričard i grupa Šedous izvode pregršt lepih, uhu prijemčivih pesama. Posle prikazivanja filma, kao da je bio prekretnica, na radiju su počeli povremeno, retko i stidljivo da puštaju ploče Klifa Ričarda i Šedousa, pored Reja Čarlsa, Čabija Čekera, Litl Ričarda, Čaka Berija, Koni Frensis, Brende Li i Elvisa Preslija, koga su nazivali Prislijem. Elvisa, kasnije nazvanog kraljem (the King), retko smo mogli slušati u emisijama domaćih radio stanica, ali se sve promenilo za dve-tri godine, do sredine šezdesetih, kada je jugoslovenska komunistička vlast prihvatila pop muziku sa Zapada, a rokenrol bio proglašen podobnim za našu omladinu.

Te vrele junske večeri na programu su bili šlageri izuzetno voljenog i cenjenog pevača Đorđa Marjanovića, ali meni je bilo potrebno nešto žešće, te počeh da pretražujem po skali, prelazeći preko naziva radio stanica što naših što evropskih gradova - od Beograda ka Briselu, pa nasumice ka Monte Karlu i nazad. Na sledećoj stanici radio poče da zavija; neki tugaljivi glas pevao je priglupe stihove s umetnutim, nerazumljivim tuđicama ... aj aman zaman, ah anum džanum. Zatim naiđoh na stanicu koja je pustila jednu poznatu kompoziciju, danas bi rekli džez-standard, Djuka Elingtona. Otkad su se i naše radio stanice nekako osmelile da emituju svojevremeno zabranjeni džez, sećam se da su pojedini muzički urednici i novinari za čuvenog džez muzičara, poznatog po nadimku Vojvoda, na engleskom duke (izgovor d-u-k; d-j-u-k), na njihov način govorili i pisali pogrešno - Đuk Elington!

Nastavljajući da polako okrećem dugme za biranje programa kazaljka na skali zašla je u područje u kome su talasne dužine oko 200 metara. Tada nisam znao, ali će kasnije to za mene postati čaroban broj; slučajno sam zastao na mestu s talasnom dužinom 208. U sledećem trenutku iz zvučnika začuh nešto što me je podiglo sa stolice; oštar, prodoran i upečatljiv glas, kao da je Bog sišao na Zemlju, glas kakav nikada nisao čuo, naglašen prštećim, kao sečivo samurajskog mača oštrim zvukom gitara, bubnjeva i pratećih pevača, a sve zajedno izaziva osećaj poništavanja sile teže i podiže me. Kao da lebdim u vazduhu!

Naišao sam na, kako ću uskoro saznati, program Radio Luksemburga na engleskom jeziku, na talasnoj dužini 208 m, a muzika koju sam slušao bila je pesma Bitlsa - “Please Please Me” (Molim te, udovolji mi).

Od tog dana, svaki put kada sam slušao Bitlse, ako bi neko pomislio da spokojno sedim ili stojim ne bi bio u pravu, niti bi mogao da pretpostavi kako se osećam - lebdeo sam bar pedalj iznad tla! Muziku koju su izvodili osetio sam najpre kao grom iz vedra neba, a zatim mi je delovala toliko prirodno da sam je doživljavao kao otkucaje srca, ispunjen bezgraničnim ushićenjem - kao da ću poleteti, poput balona ispunjenog helijumom, kao da levitiram, mogu da hodam po vodi ...

Ništa u mom životu više nije bilo isto!

Tako snažno osećam njihovu muziku i danas, pola veka docnije, obogaćen životnim iskustvom, s proširenim vidicima i muzičkim ukusom razvijenim od Elvisa i Bitlsa, preko Ravela i Sibelijusa do Musorgskog i, povrh svega, italijanske opere; od Džuli Driskol, the Doors, Wishbone Ash, Roxy Music, the Bangles, Suzan Vega, Pi Džej Harvi i Bet Hart, do Pučinija, Belinija, Marije Kalas i Ane Netrebko.

A, te večeri, kako ću uskoro saznati, to što sam doživeo kao glas Boga sišavšeg na Zemlju bio je glas Džona Lenona, praćen Polom Mekartnijem i Džordžom Harisonom, uz zvuke koji pomeraju razum, zavodeći čula očaravajućim sazvučjem gitara, usne harmonike i bubnjeva Ringa Stara.

Zbog njih sam, i posle, svake noći, slušao Radio Luksemburg.

Zbog njih i njihove besmrtne muzike, nekoliko godina potom, odabrao sam i životni poziv. Na četvrtoj godini studiranja odlučio sam da se usavršavam u oblasti akustike, nauke koja na najlepši način objedinjuje tajne elektrotehnike i čari muzike.

Od sredine 1963, pojava Bitlsa, koji su u Engleskoj bili veliko muzičko otkriće već mesecima, povećala je broj slušalaca Radio Luksemburga, dosegavši ubrzo milione, a svetska pomama, praćena gotovo histeričnim obožavanjem, nazvanim bitlmanija, uticala je da su vremenom i radio stanice u Srbiji počele, doduše stidljivo i retko, da puštaju njihovu muziku. Srbija je tada bila jedna od šest republika Jugoslavije, te su, poput novina u Sloveniji i Hrvatskoj, i naše novine počele o Bitlsima da pišu, i, tako sam, najzad, uz razumno zakašnjenje u odnosu na britanske vršnjake, saznao sve što se moglo saznati, jer, kada sam ih prvi put čuo, osim osećaja kao da me je udarila struja, kao da me prstom dodirnuo Svevišnji, nisam o njima znao ništa.

Godinu dana kasnije, upisao sam se u prvi razred gimnazije i sećam se da nisam propuštao da pre spavanja slušam kako zvonki glasovi najboljih engleskih didžejeva najavljuju program Radio Luksemburga prepoznatljivim, poletno raspevanim - rejdio laksembrg, rejdio laksembrg, tuuu ou eeeejt. Tada sam u školi učio francuski, ali potom sam, upravo zbog Bitlsa, počeo samostalno da učim i engleski, te saznao da je tu-ou-ejt engleski izgovor broja 208, talasne dužine Radio Luksemburga. Melodični glasovi raspevanih didžejeva zvučali su mi poput zvona što poziva vernike u crkvu na molitvu, slično nečemu što se, nekoliko godina potom, pominje i u stihu čuvene pesme “Breathe - reprise”, grupe Pink Flojd, na albumu “Dark Side of the Moon” (Tamna strana Meseca).

Često sam odlazio na spavanje oko ponoći, presrećan i istovremeno sa zebnjom da, možda, do sutra ne zaboravim čarobne zvuke nove pesme Bitlsa, koju sam upravo čuo. Povremeno bih pomislio da je to vrhunac, da je nastupilo prirodno zasićenje, ako ne i srećan svršetak, plodna završnica u razvoju civilizacije, te da posle muzike koju sam slušao, bolje reći gutao, upijao kao sunđer, ništa bolje, lepše, uzbudljivije i savršenije ne može biti snimljeno. I tako redom - 240 puta, koliko ima naslova u autorskoj zaostavštini Bitlsa, ponajviše kompozitorskog para Lennon-McCartney, ili McCartney-Lennon, kako su se na ponekoj pesmi potpisali, te Džordža Harisona, a sve uz malu pomoć prijatelja - Ringa Stara, čemu napose možemo dodati i brojne kompozicije koje su snimili pojedinačno, posle razlaza, nastavljajući da rade samostalno.

Sa setom se sećam nebrojenih noći kada bih zaspao pevajući u sebi pesmu koju sam upravo čuo, ne dopuštajući da je zaboravim.

Ujutro, posle buđenja, prvo bih se duboko usredsredio da prizovem, izvučem iz malog mozga čarobne zvuke od sinoć, pevušeći ih, nesvestan sveta i stvarnosti oko sebe. Tek posle tog malog, tajnog rituala mogao sam da radim i ostale, uobičajene stvari.

Budući da sam od trinaeste godine počeo i da sviram gitaru, ubrzo sam sebi davao oduška nastojeći da, čim bih čuo novu pesmu, pokušam, kako se to kaže - da je skinem, po sluhu uhvatim akorde na gitari i zapamtim što više reči, ne bih li mogao što bolje da je pevam.

Kada su se, godinama potom, ljubitelji muzike iz mlađih generacija, poput moje ćerke, upoznavali sa stvaralaštvom Bitlsa - iz kućne fonoteke roditelja, slušali bi, može se pretpostaviti, pesme nasumice, po slučajnom redosledu. Moja generacija i ja imali smo sreću da živimo u razdoblju u kojem su oni stvarali, i da njihovu veličanstvenu muziku slušamo po redosledu kojim su nam je poklanjali, kao božji dar s neba. A dok nisu počele da pristižu prve ploče mi smo ih i slušali - s neba, odnosno talasa Radio Luksemburga, noćnog programa kojim su se Englezi ponosili, smatrajući ga podjednako engleskim - kao mlako pivo, kao kišovita leta!

Pored toga, mladi koji danas slušaju muziku popularnih izvođača, naviknuti su, na kao tobože normalno, što se podrazumeva, da pojedine pesme njihovih miljenika liče na prethodne velike hitove. Kod Bitlsa toga nema. Oni se nikada nisu ponavljali. Svaka njihova pesma je drukčija i svaka je sama za sebe malo remek-delo, koje ne liči ni na šta drugo što smo čuli. Oni su u svakom pogledu izuzetni. Veličanstveni. Besmrtni. A ono što posebno odlikuje njihove pesme su zarazno lepi refreni, koje zapamtite na prvo slušanje i potom vas mame i ushićuju godinama, ne dopuštajući vam da ih zaboravite.

Doživeo sam nebrojeno puta, na primer, slušajući pesme “Help!” (Upomoć), “Ticket To Ride” (Vozna karta) ili “I Feel Fine” (Dobro se osećam), da pomislim da su vrhunac, muzički Everest, da od toga ljudski duh više neće moći stvoriti išta lepše, da je, ako ni zbog čega drugog, zbog toga vredelo živeti. Potom bih, možda samo nekoliko dana kasnije, čuo njihovu novu pesmu, zbog koje sam se osećao, dok sam je prvi put slušao, kao da je vreme stalo, kao da je Zemlja prestala da se okreće. Zemlja se zaustavila i dok sam prvi put slušao pesmu “Think for Yourself” (Misli za sebe)!

Pomislio sam da su Bitlsi dospeli na muzički Everest i kada sam prvi put čuo pesmu “Norwegian wood” (Norveško drvo), koju su kod nas najpre pogrešno preveli - Norveška šuma, da bi se zatim pojavilo i neobično tumačenje da se naziv pesme navodno odnosi na nameštaj od norveškog drveta.

Na tu grešku i nesvakidašnje pominjanje nameštaja ukazuje i Nataša Tomić, prevodilac srpskog izdanja romana Harukija Murakamija, ljubitelja Bitlsa. Roman je nazvan po pesmi “Norwegian wood”, ali je i u Japanu i kod nas ipak objavljen pod naslovom “Norveška šuma”. Uzgred, slavni japanski pisac živopisno opisuje muziku koju neizmerno voli i u trilogiji “1Q84”, a njegov najpoznatiji roman započinje dolaskom junaka priče u Hamburg.

Dok se veliki boing 747, posle sletanja kretao pistom ka pristanišnoj zgradi, iz zvučnika iznad glava putnika začuo se lagani instrumental “Norwegian wood”. Japanac je tako snažno, potresno doživeo ovu pesmu u avionu na aerodromu grada u kome su Bitlsi svirali u predvečerje meteorskog uspeha, da nije mogao da se pomeri sa sedišta. Ta muzika ga, kaže uvek uzdrma, no, ovoga puta, potresla ga je silovitije nego ikada. Obuhvatio je rukama glavu da ne prsne, sedeći zgrčen, dok su putnici izlazili.

O tome što mu se zatim događalo valja čitati u Murakamijevom romanu, a što se mene tiče, i ja sam, putujući po svetu, imao sreću da još u mladim godinama prođem ulicama Hamburga u četvrti u kojoj su Bitlsi živeli i svirali u pet navrata, od sredine 1960, do kraja 1962. Ali, do toga, kao i do celovite priče o nastanku ove izuzetno lepe pesme, doći ćemo kasnije.

Uzgred, potpun naslov pesme je “Norwegian wood (This bird has Flown)”, u prevodu - “Norveško drvo (Ptičica je odlepršala)”, sa smislom, odnosno, kako bi Džon Lenon rekao - ta ženska me ostavila. Uzvišena osećajnost, melodijska i lirska prefinjenost ove pesme tako su duboko pogađale pravo u srce i Murakamija i jednu od junakinja knjige, muzikalnu Reiko, da će, pevajući je u nizu probranih pesama Bitlsa, prateći se na gitari, spontano izgovoriti:

- Ovi ljudi znaju šta su tuga i nežnost!

Te ljude, Džona Lenona, Pola Mekartnija i Džordža Harisona, a potom i njihovog novopridošlog bubnjara - Ringa Stara, zavoleo je još jedan pisac istog prezimena, Rju Murakami, i o njihovim pesmama piše u romanu “Audicija“, iz 1997, što svedoči da Japanci ne zaboravljaju Bitlse i muziku britanskih zlatnih šezdesetih ni decenijama docnije.

Ti ljudi su se, posle burnih noći silovitih, žestokih svirki, pored ostalih i s Tonijem Šeridanom i nekoliko manje-više poznatih britanskih sastava u Hamburgu, vratili u rodni grad, Liverpul, da se, pored redovnih nastupa u klubu Cavern, pripremaju za snimanje prve ploče.

Bilo im je suđeno da skoro svakodnevno sviraju tri godine, prežive i oplaču smrt člana grupe, Stjuarta Satklifa, te zamene bubnjara, Pita Besta, na čije mesto je došao pomenuti Ringo Star, s kojim su se sprijateljili u Hamburgu, dok se sirovi dijamant nije fino izbrusio i zablistao u zaslepljujućem sjaju, kao četvorokaratni brilijant.

Sve ostalo je istorija!

A deo istorije je i okolnost da je grupu osnovao Džon Lenon. On je jednog dana odlučio i da je napusti, i time rasturi. Zatim je napustio i Britaniju, preselivši se u SAD.

Ipak, i posle raspada grupe, sve što su radili i stvarali međusobno se prožimalo i uticalo i na muziku i na život svakog od četvorice. Zbog toga, priča o njima počinje dolaskom na svet Džona Lenona, a završava odlaskom na nebo, među anđele, kada bude ubijen, mučki, s leđa.

<> <> <>

Članak je priređen na osnovu knjige:

Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima.

Objavljen je i na regionalnom portalu XXZMagazin.com, 15.12.2020, pod nazivom - Ushićenje i beskonačna sreća

s nadnaslovom

- Moja privatna istorija: Živeti s Bitlsima u srcu.

Urednik, Petar Luković, osim naslova i nadnaslova odabrao je i priložio i niz prigodnih fotografija.

............................................................

Poslednji dani Džona Lenona

Odlazak legende Bitlsa na nebo

Piše: Blažo Guzina

Kada su prohladnog 7. februara 1964, na aerodromu Hitrou ulazili u avion na letu za Njujork, Bitlse je ispratilo više od 4.000 obožavalaca. Devojke su vrištale a momci ih pozdravljali visoko podignutim rukama s prstima u obliku slova V (od victory - pobeda). Delovalo je kao da svi Britanci, i koji su ih voleli i koji nisu, ili su jednostavno prema njima bili ravnodušni, žele sada da njihovi zlatni momci, odnedavno najslavnija pop-rok grupa, osvoje Ameriku.

Po sletanju na njujorški aerodrom, koji će nazvati po pokojnom predsedniku Džonu F. Kenediju, bilo je hladno, provejavao je sneg, ali je doček bio više nego topao. Iz hiljada grla orili su se poklici dobrodošlice. Radio i TV stanice prenosile su dolazak, javljajući da je Njujork priredio Bitlsima dobrodošlicu uporedivu s dočekom Čarlsa Lindberga, na aerodromu Burže, kraj Pariza, posle istorijskog, herojskog prvog leta preko Atlantika.

Počelo je američko poglavlje priče o bitlmaniji.

Smestili su ih u hotel, i posle kratkotrajnog odmora, odveli da poziraju za fotografisanje u Central parku. Prešli su preko ulice, kročili na snegom prekriveni travnjak i doživeli svu neposrednost i prostosrdačnost američkih fotografa. Džordž je, zbog upale grla, ostao u hotelu, a Džonu, Polu i Ringu, kojima nisu svi znali imena, ili nisu znali ko je ko, dovikivali su neusiljeno:

- Ti momče s desna, pomeri se malo bliže!

- Hej ti bitlu iz sredine, pogledaj ka nama!

Gledajući ka njima, da je usmerio pogled preko krošnji drveća Džon bi video deo Menhetna na obodu parka, sa znamenitom zgradom Dakota, ali ne bi mogao znati da će sudbina odrediti da jednog dana u njoj stanuje, niti šta će mu se ispred nje dogoditi.

Deceniju i po docnije, Džon je u toj zgradi stanovao sa suprugom, Joko Ono, i sinčićem Šonom. U leto te 1980, u novootkrivenoj ljubavi prema jedrenju, otplovio je jedrenjakom do ostrva Bermuda, uz pomoć unajmljenog pomorskog kapetana s posadom. U okolini glavnog grada, Hamiltona, iznajmio je vilu Underhill i očekivao Šona i Joko da mu se pridruže. Dok se dosađivao u mirnim tropskim noćima iznenada je osetio želju da komponuje. Uputio se u Hamilton i kupio mikrofon i kasetofon na kome će sledećih nedelja snimati štošta što bude otpevao i odsvirao.

Jednu od pesama koje je komponovao u nekoliko trenutaka iznova nabujalog nadahnuća, kao davno, u najbolja vremena britanskih zlatnih šezdesetih, posvetio je Šonu. Prvotno je nazvao “Darling boy” (Dragi dečak), pa preimenovao u “Beautiful boy” (Divan dečak). Sledeću pesmu je posvetio Joko Ono, nazvavši je jednostavno “Woman” (Žena). Radeći tako iz noći u noć, komponovao je opušteno, lagodno, bez naprezanja, dok se nije nakupilo dovoljno pesama za novi album.

Budući da je Joko, doputovavši opterećena nezavršenim poslovima, odlučila da na ostrvu boravi nakratko, što ga nije začudilo, Džon se nemalo iznenadio nečim drugim - saznao je da je i ona štošta komponovala u Njujorku, i to u isto vreme, kao da su bili telepatski povezani.

Po povratku u Njujork, posvetio se snimanju i produkciji. Početkom avgusta ušao je u studio Hit Factory u 48. zapadnoj ulici. Album je nazvao “Double Fantasy” (Dvostruka fantazija).

Odlučio se za ovakav naziv, jer se ispostavilo da će, skoro uz svaku njegovu pesmu biti i jedna Jokoina, koja joj odgovara i sadržajno i po osećajnosti, i notama i stihovima. Tako je, posle skeptične “I‘m Loosing You” (Gubim te), opterećen strahovima iz noćne more da će je izgubiti, snimio njenu obećavajuću“I‘m Moving On” (Napredujem), kojom ga smiruje i uverava da će biti zajedno, došla je da ostane zauvek. Posle pomenute “Beautiful boy”, elegije preplavljene ljubavlju i najdubljim osećanjima za Šona, snimio je njenu pesmu “Beautiful Boys” (Divni momci) u kojoj s radošću iskazuje koliko voli svoja dva “dečka”, Šona i Džona. Potom je snimio još jednu, voljenoj ženi posvećenu pesmu, pod naslovom “Dear Yoko” (Draga Joko). Kako je Joko i odmor na ostrvu provodila uz telefon, trudeći se da proda još poneku od skupocenih rasnih krava s njene farme, dok ne otputuje u Njujork da pozavršava poslove, u pesmi joj ironično poručuje da ... sledeći put kada dođe, provede više vremena s njim i Šonom, a ne da prodaje kravu ... when you come over next time, don‘t sell a cow ... spend some time.

Još prvog dana, pred početak snimanja, Džon je iznad režijskog stola u tehničkoj režiji studija okačio veliku fotografiju Šona, da ga podseća da uveče ne odocni, vrati se kući i ušuška ga u krevet, pre spavanja. Joko je za njih dvoje uredila i posebnu sobu za odmor, pored studija, s palmama i belim klavirom. Od hrane i pića služeni su čaj i suši. Džon je ukusne japanske zalogaje iz jelovnika prefinjene hrane suši nazivao - mrtvom ribom. Kao dodatak, pored stalka s mikrofonom, na dohvat ruke su im bile činije sa suvim grožđem i oljuštenim semenkama suncokreta.

U takvim okolnostima snimljena je i pesma za koju će mnogi reći da je najlepša i najiskrenija na ovom albumu - “(Just Like) Starting Over” ((Kao da počinjemo) sve od početka). Pesma je posvećena Joko i odiše životnom radošću i ushićenošću. Osim što iskreno ističe da za nedavne bračne razmirice nikoga ne treba okrivljavati ... no one‘s to blame ... Džon naglašava i koliko veruje u njihovu vezu, dok peva ... naš život zajedno je dragocen ... our life together is so precious, a zatim, kao da želi da sve potvrdi, peva ... naša ljubav je još uvek posebna ... our love is still special.

Po završetku snimanja, Joko je priredila iznenađenje svojim “divnim momcima”. Za Džonov 40, a Šonov peti rođendan, 9. oktobra 1980, unajmila je pet aviona da ispuštanjem dima u boji, na devet mesta iznad Njujorka, nebom pronose čestitku:

- Srećan rođendan Džone i Šone. Voli vas Joko!

Oduševljen njenim postupkom, Džon je bio ushićen i zbog značenja njemu posebnog, kako je verovao - srećnog broja devet, iako nije bio sklon sujeverju u meri kojom je to bila Joko. Mala je verovatnoća i da su njih dvoje mogli čuti za Kremansko proročanstvo, ali je zanimljivo da su u Srbiji decenijama pre njih verovali u posebno značenje broja devet. Radovan Kazimirović opisao je u Kremanskom proročanstvu “vešticu“ iz Zaječara, zvanu baba Trujinica (1835-1921), za koju se tvrdilo da bacanjem čini može da otkrije kradljivce, počinioce nezakonitih dela. Izvodila bi to noseći zobnicu (torbicu od kozje dlake) dužine devet nokata, u koju je stavljala po devet zrna ječma i žita, devet svilenih končića od devet vrsta i srebrni novčić. Ukazujući na mogućeg krivca, najčešće kradljivca volova, prisutnima bi rekla - dajem vam dobrog konja i devet koševa ječma da ga dobro zobite, devet peći hleba, za večeru kokoš, za ručak ždrebe, za užinu ovna, da idete preko devet međa, dobro da žurite i da me izvestite. Kada bi prišli osumnjičenom, on bi se, navodno, kao krivac sâm prijavio, što je potvrđeno, ako je verovati, u nekoliko navrata krađe volova.

U ranim pubertetskim danima u Liverpulu i Džon je, u nezajažljivoj želji da kupi što više ploča, kada bi ostao bez novca umeo da iskoristi trenutak nepažnje prodavca, i gurne dve-tri pod jaknu u pantalone. Na pitanje majke, Džulije, odakle mu toliko ploča, odmahnuo bi glavom; dečak prepušten sudbini odrastanja bez oca, moreplovca odsutnog na dalekim putovanjima, bez čvrstog, muškog uzora prihvatljivog ponašanja zrelog čoveka, nije bio spreman da prizna, kao što su, ukoliko se može poverovati, priznavali kradljivci volova pod pritiskom glasina da baba Trujinica uvek pogađa kada u ponoć gola golcata na obali Timoka baci čini.

A na Menhetnu, u ogromnom gradu u velikoj zemlji koju su osnovali doseljenici među kojima je izvesno bilo i kradljivaca volova i konja, slavni muzičar, nekadašnji nestašni kradljivac ploča, i njegova sujeverna žena, vlasnica farme rasnih goveda, odlučili su da s albuma “Double Fantasy” izdvoje pesmu “(Just Like) Starting Over” i objave je kao singl, 24. oktobra u Britaniji i tri dana kasnije u SAD. Objavljivanje albuma “Double Fantasy” planirali su za 17. novembar.

Obe ploče naišle su na srdačan prijem javnosti i relativno dobre kritike u SAD. Međutim, u Britaniji su u to vreme bili opsednuti pank rokom, i ne samo što je većina kupaca ploča slušala pank muziku, već su ljubitelji panka uređivali i časopise. Zbog toga Džona nisu začudile negativne kritike njegovih najnovijih dela, i to od panku naklonjenih kritičara i muzičara, koji su u poređenju sa sirovim snimcima prvih ploča Bitlsa delovali kao deca loših muzičara, koja neznanje i nedostatak darovitosti nadoknađuju hiljadama vati u snažnom ozvučenju, oštećujući sluh onima koji su to mogli da slušaju.

Niko ne spori da je i među pankerima bilo i dobrih muzičara, ali je većina svirala i pevala daleko lošije nego što su Bitlsi zvučali čak i na ranim snimcima iz Hamburga, s Tonijem Šeridanom, za koje je Džon rekao da su snimljeni loše, i da je umesto njih mogla svirati i neka obična nemačka grupa.

O uspomenama iz Hamburga i Liverpula, Džon će tih dana po ko zna koji put razgovarati i s Ringom, tokom boravka u Njujorku. Sudbina će odrediti i da Ringo bude poslednji od Bitlsa koji se susreo s njim. Obradovao ga je novošću da će u januaru snimati album - “Can‘t Fight Lightning” (Ne možeš savladati munju). Džon mu je obećao da će svirati i pevati na albumu, a njihov sastanak, isprva predviđen da traje kratko, pretvorio se u srdačno ćaskanje i odužio na pet časova.

Posle susreta s Ringom, u naletu sećanja i nostalgije za Engleskom, Džon je poslao tetki, Mimi Smit, skupocen poklon - ogrlicu od bisera i broš, najavljujući i plan o spektakularnom povratku u Liverpul. Nameravao je da iznajmi brod Queen Elizabeth II i preplovi Atlantik. Zamolio je lučke vlasti da mu jave da li se može uploviti do pristaništa tim ogromnim brodom. Da je uspeo da ostvari planove, posetio bi, osim tetke Mimi, i Džordža Harisona.

Džordž je rado pozivao Ringa Stara i Pola Mekartnija u njegovu, na dvorac nalik, prelepu kuću na imanju Friar Park. Džordžovo cvećem ukrašeno imanje jedino nije doživeo da vidi Džon, a brojni prijatelji iz sveta muzike i filma ostajali bi bez daha kada mu se približe. Viktorijansko neogotsko zdanje u mestu Henley-on-Thames, u blizini Redinga, u Oksfordširu, nalikovalo je dvorcu iz bajke ne samo lepotom oblika, visokih tornjeva i kosih krovova, već i veličinom i brojem soba - 120. Poput Džona i Pola, u kući je opremio studio, gde je komponovao, svirao i snimao muziku. U studiju je, s njim, sve više vremena provodio svirajući gitaru i sin, Deni.

Džordž je 1980. objavio knjigu “I, me, mine” (Ja, i samo ja), štampanu na starinski način, u luksuznom, ručnom povezu s kožnim koricama, u ograničenom izdanju od 2.000 primeraka, za čitaoce koji su je mogli priuštiti po paprenoj ceni od 148 funti. Opisao je sećanja na detinjstvo, mladićke dane s Bitlsima i priložio rukopise pesama, mada potom, u želji da se ogradi od svega s prizvukom bitlmanije, do kraja knjige o sebi govori ne kao o muzičaru već kao o - vrtlaru!

Džon, zbog tragičnog događaja koji će uslediti, neće moći da sazna još štošta i o potonjim Džordžovim, Polovim i Ringovim poduhvatima. Džordž je, posle nekoliko godina bavljenja vrtlarstvom, sinimio i 1987. objavio i dobio nepodeljene pohvale za album “Cloud Nine“ (Oblak devet). Zatim je osnovao supergrupu Traveling Wilburys, s Bobom Dilanom, Džefom Linom, Rojem Orbisonom i Tomom Petijem. Objavili su dva albuma od 1988. do 1990, a najveći uspeh postigla je pesma “Handle With Care“ (Rukovati pažljivo).

I ne samo to. Džon, neće moći da sazna ni da se, decenijama posle razlaza Bitlsa, umesto očekivanog prirodnog splašnjavanja zanimanja javnosti, događa suprotno, povećava se broj bitls sholastičara, bitlologa i bitls istoričara, koji pomno proučavaju sve dostupno o fab četvorici. Pišu se knjige i objavljuju nova, produbljena saznanja i provereni podaci ne samo o njima i zajedničkoj ili pojedinačnoj umetničkoj zaostavštini, već i o porodičnom stablu, o roditeljima njihovih roditelja, prate se sudbine njihovih prijatelja, saradnika, bivših devojaka i supruga.

Stoga ne čudi i što je uočeno, na primer, da su ne samo imali sličan ukus u izboru gitara, kuća, imanja ili automobila, već su se, ko u prvom, ko u drugom braku, oženili rođenim ili naturalizovanim Amerikankama. Potom, kako s razvojem i dostupnošću interneta zanimanje bude dobilo zamah, nikoga neće začuditi kada pred kraj 20. veka bude objavljeno i da se u poslovima s muzikom, filmom, televizijom, knjigama i interenetom u vezi s Bitlsima bavi, i od toga živi, oko 5.000 posvećenika, iako preduzeća koja brinu o autorskim i izvođačkim pravima Bitlsa imaju srazmerno mali broj zaposlenih.

Među pomenutih 5.000 lica koja su na ovaj ili onaj način u vezi s Bitlsima, svoje mesto pronašao je i Malkom Gledvel, pisac knjige “Natprosečni - Priča o uspehu“. Gledvel razmatra činioce zajedničke inače karakterno različitim natprosečno uspešnim ličnostima, upoređujući, pored ostalih, Bila Gejtsa, Bobija Fišera, Mocarta i Bitlse. Iako su se rodili kao retko nadareni, što se događa jednom u milijardu slučajeva, nadarenošću samoj po sebi ne bi postigli uspeh da nije bilo i drugih, odlučujućih činilaca. Po pravilu, pomogla im je i presudna, srećna okolnost da su se našli na pravom mestu u povoljnom razdoblju. Tako se 13-godišnji Bil Gejts zatekao u Lejksajdu, 1968, u školi koja je đacima omogućila rad na najboljem računaru tog vremena. U primeru Bitlsa to je bio odlazak u Hamburg, u leto 1960, a za njihovog prvog nemačkog poslodavca, Bruna Košmidera - da se u londonskom Sohou sreo s Alenom Vilijamsom, menadžerom koji je radio ne s londonskim već liverpulskim grupama, te mu ponudio Bitlse.

U poglavlju “10.000 sati“ Gledvel opisuje značaj hrabrosti, upornosti, odlučnosti, neodustajanja i “konjskih“ napora, odricanja i nespavanja, kao zajedničkog imenioca u biografijama uspešnih stvaralaca. Istakao je suštinsku, presudnu vrednost istrajnosti i spremnosti na težak rad, simbolično nazvanim 10.000 sati, a koje su, ne pitajući koliko će im doslovno hiljada časova biti neophodno, i Bil Gejts i Bitlsi i druge natprosečne ličnosti uložili pre nego što su se proslavili. Gledvel upoređuje nalaze psihologa koji su proučavali njihov život i došli do sličnog zaključka da je većina uspešnih, ostvarenih pojedinaca uložila desetak godina truda dok nije postigla savršenstvo.

Mocart je skladao muzički nezapažena dela kao “čudo od deteta“, u 8. ili 9, ali je prvo remek-delo komponovao u 21. Bobi Fišer je danonoćno igrao šah i proučavao način igre najboljih šahista devet godina, dok nije postao svetski prvak. Džon je svirao tri, Pol i Džordž po dve godine, pre sudbinskog upoznavanja, a potom su, kao i Ringo, vežbali sedam godina, do prvih uspeha. S vežbanjem ne počinjete kad ste postigli uspeh, to je upravo ono zbog čega ćete postići uspeh. Ako postignete!

Dok je Gledvel pisao knjigu (objavljenu 2008.), na putu uspeha bio je i Novak Đoković, te ne bi čudilo ako u budućim izdanjima bude pomenut, s više od 10.000 časova napornog rada, uz srećnu okolnost što je njegovu nadarenost prepoznala Jelena Genčić, te prihvatila da ga trenira, i to u uzrastu najpovoljnijem za psihofizički razvoj tenisera.

Bil Gejts je od 13. godine proveo uz računar skoro 20.000 časova, sledećih 10 godina, od toga baveći se programiranjem bez prestanka sedam godina zaredom, dok nije postigao uspeh, a potom postao i najbogatiji čovek na svetu. Potkrepljujući navode, Gledvel se poziva i na psihologa koji je sabrao da su Bitlsi tokom pet boravaka u Hamburgu svirali 1200 časova, ne spavajući 270 noći! Pitajmo se koliko rok grupa je u sveukupnoj karijeri sviralo 1200 časova? Osim toga, može se pitati i koliko grupa bi se uplašilo i odbilo ponuđeni posao celonoćnih svirki, svakodnevno, sedam dana nedeljno? Ipak, Bitlsi su prihvatili izazov, spremni na odricanje i nespavanje, kao što Bil Gejts noćima nije spavao radeći na prvom računarskom programu kojim će se proslaviti, kao što se Novak odricao mladalačkih radosti trenirajući i trenirajući.

Šta im je, osim natprosečne nadarenosti, “konjske“ upornosti, i srećne okolnosti da su se u pravo vreme zatekli na pravom mestu, najviše pomoglo?

Osećaj ispunjenosti i zadovoljstva, što rade što vole i što će, bili su uvereni, biti nagrađeno. Uzgred, za razliku od Bila i Novaka, Bitlsi su smatrali da su i pre postignutog uspeha, na svoj način bili nagrađeni - ako ničim drugim, obiljem seksa i alkohola u Hamburgu!

Zašto je za uspeh Bitlsa Hamburg bio toliko značajan? Bruno Košmider ih je zaposlio u klubu Indra da bi stekao poslovnu prednost nad suparničkim klubovima. Zahtevao ja da prafe šou bez prestanka. Posetioci su ulazili i izlazili, a s Bitlsima je uspeo da ih zadrži, da donekle uspori najpre reku žednih muškaraca u prolazu, a potom, zbog popularnosti Bitlsa - ako ne reku, bar rečicu žednih žena. Postigao je što je zamislio, ali kako je to uticalo na Bitlse? Da li su mnogo zarađivali? Ne. Da li je akustika prostora bila zadovoljavajuća? Ne. A da li su slušaoci cenili njihovu muziku? Mnogi da, poneki ne!

Ali, odgovor svih pitanja su - beskrajne svirke koje su ih učinile boljim i samouverenijim; iskustvo uslovljeno i time što su bili stranci, što su, kako kaže Džon - morali još više da se trude, ne samo što su se svirkama prepuštali dušom i srcem!

Radili su mukotrpno, s čeličnom upornošću, u celonoćnim svirkama u Hamburgu, potom i u podnevnim i večernjim nastupima u Liverpulu, i na napornim turnejama, ali im je s godinama u sećanju prevagnula ne mukotrpnost, već zadovoljstvo da su sve što su zamislili ostvarivali. Stremili su višim ciljevima, najpre nastojali da budu najbolji u Liverpulu, a kad su postigli - nisu se zaustavili, već poželeli da budu najbolji u zemlji. Postigavši i to, rešili su da budu najbolji na svetu!

Mukotrpan rad je robija samo ako nema smisla; ako ima, on postaje razlog što ćete obgrliti ženu oko struka i početi da skačete od sreće - zaključuje Gledvel. Ukoliko naporno radite i umete da se borite za sebe, ako koristite mozak i maštu, moći ćete da oblikujete svet po sopstvenoj zamisli!

Nema sumnje da će ova zanimljiva knjiga, “Natprosečni - Priča o uspehu“, pružiti zadovoljstvo budućim čitaocima, ne samo ljubiteljima Bitlsa, koje bude privukla da je čitaju i nadahnjuju se bogatstvom misli, životnim stavovima i izjavama uspešnih stvaralaca, uključujući i Džona Lenona.

A u Njujorku, pozne jeseni za Džona sudbonosne 1980, uporedo s potražnjom koju je izazvao album “Double Fantasy”, povećan je i broj zahteva njenom autoru od redakcija novina, časopisa, radio i televizijskih stanica za intervju. Tako je 3. decembra u stan u Dakoti došao i novinar časopisa Rolling Stone, Džonatan Kot, s fotografom Eni Libovic. Eni je uspela da ga nagovori da joj pozira za fotografije zajedno s Joko. Pošto su se našalili na račun ogovaranja i pronošenja priča o Džonu i Joko i navodnim sklonostima egzibicionizmu, Eni ih je namerno fotografisala u položaju koji je više parodija nego oličenje izazovnog razgolićavanja. Na najčuvenijoj fotografiji s tog snimanja Joko leži na podu, obučena i zakopčana od glave do pete, a uz nju priljubljen, Džon, nagog tela i savijenih nogu, s kolenima tik do brade, sklupčan u položaju fetusa u materici, kao bespomoćna beba na toplom i zaštitničkom maminom telu, ali tako da se išta lascivno ne vidi, onako kako bi ljubitelji golotinje možda očekivali.

Sledeće snimanje Eni Libovic je dogovorila za 8. decembar.

Istrajna u sujeverju, Joko je, pre planiranja putovanja ili značajnijih porodičnih događaja, pitala vidovnjake da joj predskažu šta će se dogoditi i da li da, recimo, putovanje odgodi ili započne ranije. U jesen 1980. nije obratila dovoljno pažnje, ali će se kasnije setiti, i to će je dugo u mislima proganjati, kako su joj dvoje vidovnjaka ukazivali - da će se nešto strašno desiti!

Najpre joj je proročica rekla:

- Vidim ženu, plače k’o luda. Mislim da ti je sestra, ličite i ima dugu kosu, kao ti. Ima i sinčića i doživeće nešto strašno, zato budi predusretljiva i nastoj da joj pomogneš u nevolji!

Joko je odgovorila:

- Ja imam sestru, ali ona nema ni dugu kosu, niti dete!

Vidovita žena ustvari nije govorila o sestri. I ne sluteći, videla je nju!

Zatim je razgovarala s vidovnjakom od koga bi obično zahtevala savet pri zapošljavanju posluge. Dogodilo se, izuzetno, da Džon nije bio zadovoljan jednim zaposlenikom i zahtevao je od Joko da ga otpusti. Joko je pitala vidovnjaka da joj odredi najpovoljniji datum za uručenje otkaza. Kada je vidovnjak završio, rekao joj je i ponešto o čemu ga nije pitala:

- Dogodiće se nešto neverovatno, što će ti izmeniti život. Zato bolje nemoj sada išta da preduzimaš, možeš to ostaviti za kasnije!

Joko je poslušala savet. Nije dala otkaz zaposleniku, već ga je poslala na odmor u kuću koju je Džon i posle letovanja i dalje unajmljivao na ostrvu Bermuda.

Nameravali su da i oni odu prvom zgodnom prilikom na ostrvo, a zaželeli su se i lepih mesta i izlazaka u Londonu, Parizu i Tokiju, te pravili planove da sledećih nedelja češće putuju.

Prethodnih meseci, vodeći američki časopisi objavljivali su opširne članke o razgovorima koje su ugledni novinari vodili s Džonom. Neke od tekstova preveli su i objavili i nedeljnici u Beogradu i Zagrebu.

Čitajući jedan od tih članaka uočio sam nešto neobično. Džon je u razgovoru za časopis prekršio osnovno pravilo - u Americi možete javno iskazati kritičko, makar i ružno mišljenje o Predsedniku ili bilo kom političaru, pojedincu, ali ne smete ismevati društveno uređenje, sistem. Bilo je, primerice, i onih koji su javno govorili ružno o Niksonu, nazivajući ga varalicom, čak i svinjom, ali to je smatrano ličnim mišljenjem o pojedincu, ne obavezno i napadom na ustrojstvo SAD.

Međutim, Džon je upravo nesvesno napao temelje američkog društvenog uređenja - ismevajući način izbora predsednika. Između redova, rekao je i nešto što je moglo biti shvaćeno kao da Amerikanci ne biraju predsednika, već taticu, s aluzijom da vladari iz senke najpre izaberu dva praktično ista kandidata, sa zanemarljivim razlikama u pristupu državnoj politici, a zatim se naivnim narodnim masama dozvoli da kobajagi biraju.

Čitajući ovu i slične Džonove izjave naježio bih se od nelagodnosti i zapitao zašto mu je to bilo potrebno. Džon je posprdno naveo i da Amerikanci biraju predsednika na osnovu razdeljka u kosi. I stvarno, tokom nedavnih izbora jedan od kandidata je pred glasanje objavio da je, po savetu skupo plaćenih stručnjaka za predizbornu kampanju, promenio način češljanja, prebacujući razdeljak na drugu stranu temena!

U Njujorku, ispred zgrade Dakota, i početkom decembra, kao i uvek, ne mareći za zimu okupljali su se znatiželjnici. Čekali su Džona, nadajući se autogramu ili želeći samo da ga vide i fotografišu. Skupljači autograma nosili su i primerak ploče “Double Fantasy” i, ako bi imali sreće da ga sretnu, odlazili bi zadovoljni kada bi im se ljubazni Džon potpisao.

Među znatiželjnicima je strpljivo, neupadljivo, odskora čekao i 25-godišnji Mark Dejvid Čepmen.

Rodom iz Teksasa, sin narednika vazduhoplovstva i medicinske sestre, Čepmen je od najranijeg detinjstva pamtio selidbe, kako su oca premeštali iz vojnih baza. Bio je debeljuca i često su ga u školi u provincijskim mestima ismevali i nabijali mu komplekse. Povukao se u sebe i tražio utehu u knjigama, našavši je najzad, slušajući muziku Bitlsa. Kao mladić probao je i drogu, postepeno se navukao na LSD, da bi najzad, činilo mu se, spoznao duhovni mir u iznenadnom otkrovenju Isusa Hristosa; postao je, ili je umislio da jeste, posvećeni hrišćanin. Potom ga život vodi na Havaje, u Honolulu, gde je jednom, za vreme živčanog rastrojstva pokušao samoubistvo. Preživeo je, a lekari u bolnici utvrdili su da pati od psihijatrijskih tegoba i da mu je potrebno lečenje. Kako je vremenom postao opsednut ličnošću Džona Lenona, počeo je da ga imitira i čak se oženio nekoliko godina starijom Havajkom japanskog porekla, u nastojanju da mu bude što sličniji.

Sačuvan je i neobičan podatak da se, prilikom prijavljivanja dolaska na posao, dok je radio kao čuvar, odnosno radnik obezbeđenja, u knjigu zaposlenih potpisao kao Džon Lenon. Ipak, smesta se predomislio ili uplašio, te je precrtao ime svog idola, ili, može se reći, predmeta mračne opsednutosti.

Dok su javna glasila opširno izveštavala o Džonovom povratku muzici i objavljivanju ploče posle dužeg razdoblja neaktivnosti, u glavi Marka Čepmena rojili su se glasovi koji su mu “govorili“ da ga je Džon izneverio. Prethodno je, u mašti i idolopoklonstvu izgradio idealizovanu sliku o - uzornom članu voljenih Bitlsa, koji zavodljivo peva i svira, a na konferencijama za štampu je fin, skroman i izvan svega duhovit. Idealizovani Džon je bio i neiskvareni borac za pravdu i mir u svetu, jedinstvena ličnost, najveći muzičar, možda i najveći umetnik, ako ne i najumniji mislilac čovečanstva, prorok, koji u pesmi “Imagine” peva kako zamišlja svet bez vlasništva, bez poseda i religija. Ali, sada, gle, odjednom primećuje da se piše i govori o Džonovom bogatstvu, stanovima, kućama, farmama, rasnim kravama i bikovima, skupim automobilima, plovidbama jahtom i, sve u svemu, raskošnom životu. Kad je reč o automobilima, Džon je posle Lesa Entonija za upravljačem rols-rojsa u Engleskoj, i u Njujorku iznajmljivao vozača i velika, luksuzna kola.

Mark Čepmen je umislio da ga je voljeni Džon lično izdao. Njegov nekada obožavani Džon je običan licemer, varalica. Odnedavna je uveren i da je neiskren i samo se pretvara!

Ali, na žalost, to nije bilo jedino što je umislio. Slušajući “glasove” koji su mu se sve češće rojili u glavi, postao je opsednut i ličnošću Holdena Kolfilda, junaka Selindžerovog romana “The Catcher in the Rye” (Lovac u žitu). Zamišljao je da bi mogao postati slavan poput junaka knjige, ili kakvog novog, ovaploćenog Holdena Kolfilda. Jedino je još bilo potrebno, kako je zamislio, da jednom zauvek završi s Džonom Lenonom, licemerom, varalicom. S Džonom Lenonom koji ga je izneverio.

Na prvoj, praznoj stranici knjige “The Catcher in the Rye” napisao je posvetu:

- Holdenu Kolfildu od Holdena Kolfilda!

Ispod te čudne posvete, na osnovu koje se može zaključiti kako je, i pored opsednutosti Džonom, odnedavna umislio i da je Holden Kolfild, dopisao je:

- Ovo je moj zavet!

Lik Holdena Kolfilda iz knjige je neprilagođeni 17-godišnjak, izbačen iz škole zbog loših ocena, rastrgan sred haotičnih, nesređenih misli, opterećen seksualnom nesigurnošću i strepnjom za budućnost, s prinudnim radnjama umišljenog borca protiv dvoličnosti i laži.

Selindžerov roman u više navrata proglašavan je najboljim u SAD, a Holden slovi za mitsku ličnost, alter-ego generacijama mladih, ne samo Amerikanaca, već posvuda gde je roman preveden.

Čepmen je, poistovećujući se s Kolfildom, borcem protiv licemerja, zaključio da je Džon postao vrhunski primer dvoličnosti. Pre nekoliko nedelja već je boravio u Njujorku, kupivši prethodno pištolj kalibra 9 mm, ali nije mogao da se snabde i municijom, jer nije imao dozvolu lokalnih vlasti za nošenje oružja. Vratio se na Havaje dok ne odluči šta će nadalje i kako da se organizuje i nabavi streljivo.

Iz Honolulua je ponovo doleteo u Njujork u petak 5. decembra, noseći u rancu kasete s 14 časova muzike Bitlsa. Kupio je ploču “Double Fantasy” i primerak časopisa Plejboj, u kome je objavljen opširan razgovor s Džonom.

U biografiji Marka Čepmena postoje i nejasna, “siva” razdoblja. Pored ostalog, ne zna se pouzdano ko sve i kako ga je lečio od psihijatrijskih poremećaja. U godinama posle Džonovog tragičnog završetka, saznali smo da postoje specijalisti, profajleri, koji mogu da ispitaju i proniknu u dubinu psihe, a i da utiču na ličnost i ponašanje osobe s psihičkim slabostima i prinudnim radnjama. Ne zna se sa sigurnošću ni kako je Čepmen nabavio municiju, a neobično je i da je prilikom prvog boravka u Njujorku našao skroman smeštaj, da bi, pri drugom, odseo u, za njegov društveni položaj skupom hotelu, neprimerenom mesecima nezaposlenom momku. U noćnom ormariću pored kreveta pronašao je Bibliju, i na prvoj strani se potpisao - Džon Lenon. Potom se, neprimereno novospoznatoj posvećenosti hrišćanstvu, polakomio i, poput siromaška koji je donedavno tiho patio u hroničnom nedostatku sredstava za život, ali se iznenada dokopao novaca, rešio da se časti; pozvao je agenciju za poslovnu pratnju i naručio da mu pošalju prostitutku.

Od sledećeg jutra dolazio je svakodnevno pred Dakotu u nadi da će sačekati da Džon naiđe, ali ga nije ugledao do nedelje. Čim su se Džon i Joko pojavili, počeo je upadljivo da ih fotografiše. Džonu je zasmetalo što mu se približio, i, premda nije mario za udaljenije znatiželjnike s foto-aparatima, Čepmenov postupak ga je naljutio, te ga je pojurio. Nije uspeo da mu oduzme aparat, a Joko je za njim viknula da ga se mane i ne obraća pažnju.

Džon je besno odgovorio:

- Ako me iko bude “sredio” - to će biti obožavalac!

U ponedeljak, 8. decembra, Džon, Joko i Šon doručkovali su u restoranu La Fortuna u aveniji Columbus, a zatim je otišao kod frizera i ošišao se tako da je, posle mnogo godina, opet imao dečačku tedi-boj frizuru, spreman da pozira Eni Libovic za časopis Rolling Stone. Vratio se u Dakotu, dao još jedan intervju, ovoga puta kalifornijskoj radio stanici RKO, te ga je Eni fotografisala u crnoj kožnoj bluzi, s farmerkama i kaubojskim čizmama na nogama. Izgledao je kao da je sišao s pozornice posle svirke u klubu u Hamburgu.

Kasno poslepodne uputio se s Joko u studio Record Plant. Ispred zgrade su s čuđenjem primetili da nema njihovog vozača i vozila; to se nikad ranije nije dogodilo. Sačekali su još malo i na kraju odlučili da se prevezu kolima Radija RKO. Dok se Džon približavao automobilu, pojavio se Čepmen s pločom “Double Fantasy” i pružio mu je ćutke, zanemeo od treme. Džon se, ne prepoznajući drznika za kim je juče potrčao, potpisao na omot ploče i upitao da li je to sve što želi? Čepmen je ispod kaputa nosio otkočen pištolj, voljan da ostvari svoju bolesnu nameru. Umislio je da će tako zauvek završiti s Džonom Lenonom, licemerom koji ga je izneverio, ali je u poslednjem trenutku odustao, zbunjen i razoružan njegovom ljubaznošću.

Jedan od prisutnih obožavalaca, amaterski fotograf Pol Goreš, iz Nju Džrsija, snimio je trenutak potpisivanja, dok Čepmen stoji pored Džona rame uz rame, a zatim i kako Džon ulazi u automobil.

To su njegove poslednje dve fotografije.

Tokom vožnje, u kolima Radija RKO novinar Dejv Šolin nije odoleo da ga pita o odnosu s Polom Mekartnijem, posle škakljivih događanja i nesuglasica poslednjih godina. Džon je odgovorio da mu je Pol poput brata, te dodao:

- Volim ga. Kao porodični ljudi imali smo uspone i padove, nesporazume i poneku svađu. Ali, na kraju, posle svega, za njega bih uradio sve, a siguran sam da bi i on za mene!

Sledećih šest časova Džon je proveo u studiju radeći na Jokoinoj pesmi, simboličnog naslova “Walking on Thin Ice” (Hod po tankom ledu). Odsvirao je gitarsku solo deonicu i, srećan i zadovoljan, kada je snimanje završeno, uskliknuo s ljubavlju:

- Joko, upravo si snimila svoj prvi broj 1!

Snimatelj u studiju, Džek Daglas, sačuvaće magnetofonsku traku s ovom izjavom, kao poslednje snimljene reči Džona Lenona. Zatim je u studio ušla Džekova devojka s vešću da se broj prodatih primeraka ploče “Double Fantasy” približava milionu, što znači da će biti zlatna.

Nešto ranije, dok se nakratko odmarao u toku snimanja, Džon je telefonirao tetki Mimi, najavljujući novosti koje je volela da čuje i dugo očekivala; rešio je da joj uskoro dođe u posetu. Slučajno je saznao i da njegova prijateljica Sila Blek gostuje u Bahreinu, i da te noći peva, pored ostalih, i njegovu pesmu “Imagine”.

Boravak i obaveze u studiju okončali su presnimivši na rezervne trake dotad snimljene pesme, da ih ponesu i slušaju kod kuće. Joko je predložila da odu na večeru u obližnji restoran Stage Deli, ali već je prošlo 22 h i Džon je rekao da hoće prvo da svrati kući, stavi Šona u krevet i poželi mu laku noć.

Decembarska noć je bila blaga, prijatna, bez daška vetra. Automobil se zaustavio ispred Dakote, a malo dalje, sa strane, ispred ulaza čekao je Mark Dejvid Čepmen. Prvo je izašla Joko i brzo prošla ka vratima, ne pogledavši ga. Zatim je izašao i Džon, a Čepmen je krenuo za njim. Još je držao potpisan primerak ploče. Tiho je izgovorio - gospodine Lenon, izvukao pištolj i pucao mu pet puta u leđa. Džon je nastavio da hoda, zakoračio ka ulazu i srušio se, a okolo su se rasule trake sa snimcima.

Joko je vrisnula:

- Džon je pogođen!

Nastojnik zgrade pozvao je policiju, pritrčao i nagnuo se iznad Džona. Bio je pogođen na četiri mesta. Tri zrna probila su grudni koš s leđa u blizini srca, a jedno levu ruku. Ležao je licem ka tlu, iz usta mu je tekla krv.

Za koji minut stigla su dvoja policijska kola. Čepmen je stajao naslonjen na zid, i, s neprimerenom, ludačkom smirenošću, svojstvenoj osobi bez osećanja i savesti, isprazno zurio u nasumice otvorenu stranicu knjige “The Catcher in the Rye”. Pored nogu, na pločniku, ostao je ispušten pištolj i, malo dalje, ploča “Double Fantasy” s Džonovim potpisom. Ugledavši policajce podigao je ruke u vis, kao da kaže - ne pucajte, predajem se!

Nastojnik je sačuvao prisebnost i rekao policajcima da je ranjenik Džon Lenon. Na to su mu pozornici iz prvih kola doviknuli da će ga prevesti po proceduri za ustreljenog policajca, da ne bi gubili dragoceno vreme. Hitro su ga uneli u kola i prevezli u bolnicu St. Luke’s Roosevelt (sada Mount Sinai) u 59. zapadnoj ulici. Pomogli su bolničarima da ga prebace na nosila s točkovima i gurajući ih protrčali kroz ulaz. Za njima je trčala i Joko kroz hodnik koji je zaudarao na lekove i bolest, nadu i strah. Sedmočlana ekipa hirurga više od pola sata pokušavala je da ga oživi. Nažalost, izgubio je previše krvi, jer su mu aorta i glavne grane krvnih sudova pored srca i pluća bile prekinute. Iako su mu davali transfuziju krvi i oživljavali srce masiranjem, nije mu bilo spasa.

U 23.07 proglašen je mrtvim.

Zbog šestočasovne vremenske razlike, u Beogradu je bio utorak 9. decembar, 5.07 ujutro.

Nekoliko časova kasnije, Radio Studio B prvi je javio tužnu vest.

Čuo sam je u radno vreme, na poslu, i osetio sam je kao zemljotres, odjek tuge, pomislivši s užasom da sam u tom trenutku podjednako izgubljen kao i voljeni muzičar, čija je smrt upravo postala vest dana.

Plakao sam u sebi.

Pored zgrade Dakota, na ulici i delu parka tokom noći okupilo se hiljade uplakanih obožavalaca. Jedna Engleskinja, obasjana reflektorom TV ekipe, gorko je rekla da mu se to ne bi dogodilo da je ostao u Engleskoj. Pored nje je usplahirena žena rasčupane kose s nevericom ponavljala:

- Ne, to nije istina, Džon Lenon ne može biti mrtav, Džon Lenon ne može da umre, to nije istina ...

Niz obraze tekle su joj suze.

Moje suze tekle su unutra, na dušu.

<> <> <>

Članak je priređen na osnovu knjige:

Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima.

............................

The Beatles, 1964

Photo: www.beatlesbible.com/gallery/1964-photos

Od istog autora:

AUDIO TEHNIKA U RADIJU I TELEVIZIJI

UVOD U TEHNIKU SNIMANJA ZVUKA

O knjigama:

Audio tehnika, Snimanje zvuka (audiotehnikasnimanjezvuka.blogspot.com)

Od istog autora na engleskom:

"ACOUSTICAL DESIGN OF BROADCASTING

AND RECORDING STUDIOS:

Requirements, Recommendations,

Architectural guidelines"

može se naručiti na:

Amazon.com: Acoustical Design of Broadcasting and Recording Studios: Requirements, Recommendations, Architectural Guidelines eBook : Guzina, Blažo: Books

Ukoliko čitaoca, ljubitelja muzike, zanima pitanje protivrečnih tumačenja razlika u doživljaju kvaliteta zvuka sa LP-ploča i CD-a i drugih digitalnih formata, preporučuje se:

Analog-vs-digital-audio-controversy.blogspot.com

Najnovije:

Knjiga u elektronskom obliku, na internetu:

O jeziku u javnim glasilima

Rečnik - pojmovnik suvišnih ili pogrešnih tuđica

https://o-jeziku-u-javnim-glasilima.blogspot.com/

.........................................

Biografija

Blažo Guzina (1.1.1950, Veles, Jugoslavija)

Magistar elektrotehnike; diplomirani inženjer elektronike.

Od 1988. uvršten je u spisak eksperata International Telecommunication Union, pri organizaciji UN u Ženevi.

Opšte obrazovanje: gimnazija, prirodno-matematički smer.

Govori i piše engleski i francuski jezik. Član Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.

Zaposlio se 1975. u Elektronskoj industriji Niš, potom u Radio Beogradu.

Tokom 1990. - 1991. radio je u Evropskoj radiodifuznoj uniji, EBU, u Briselu, na mestu Tehničkog koordinatora Evroradija.

Po povratku u Radio Beograd izabran je za predstavnika Jugoslovenske radio televizije u ekspertskim radnim grupama EBU: Eutelsat Radio Operations Group i New Technology Group. Rad u EBU i učešće na međunarodnim kongresima omogućili su mu da poseti najpoznatija radio i TV studija i sluša koncerte i operska izvođenja u najčuvenijim svetskim dvoranama.

Počeo je da piše novinske članke u osnovnoj školi, kao saradnik omladinskih časopisa. U razdoblju od 1979. do 1987, pokrenuo je izdanje i bio urednik publikacije Tehnička biblioteka Radio Beograda. Napisao je četiri od 10 knjiga u toj ediciji.

Objavljivao je tekstove u mesečniku Radio televizije Beograd - “RTB Informator”, u časopisima “Izgradnja”, “Radio amater”, “Link” i “Infoelektronika”.

Godinama piše na engleskom, za stručne časopise: Radio World, Radio World International, TV Technology, Pro Sound News Europe, RedTech i Redtech.pro.

Na domaćim i međunarodnim kongresima objavljivao je naučne radove. Prevođen je na španski, portugalski, kineski i italijanski jezik.

Ogledao se i u pisanju putopisa za časopis “Svet na dlanu” i za internet portale.

Strastven je navijač Manchester Uniteda.

U decembru 2009. u časopisu “Radio World International” objavljuje stručni rad pod nazivom - Fundamentals of Digital Audio. Tog meseca prestaje mu radni odnos u Radio televiziji Srbije.

Preostalih godina pre penzionisanja nastavlja da povremeno radi kao samostalni konsultant, naučni i stručni prevodilac, a i da putuje, i to, po želji supruge, sve češće u dve prelepe zemlje - Francusku i Grčku.

I upravo u Grčkoj, na jednom ostrvu, u junu 2011, pod suncobranom na plaži, uz kliktanje galebova s egejskog plavetnila sletela mu je ideja da napiše knjigu o Bitlsima.

U Parizu, 17 Rue Beautreillis,

ispred kuće u kojoj je proveo poslednje dane

Jim Morrison

English: www.blazoguzina.yolasite.com

Search This Blog

Bitlsi-za-sva-vremena

Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima

"ACOUSTICAL DESIGN OF BROADCASTING

AND RECORDING STUDIOS:

Requirements, Recommendations,

Architectural guidelines"

Comments

Post a Comment