Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima

 

BITLSI ZA SVA VREMENA

 

Any Time At All  -  With The Beatles

 

 

Blažo Guzina

 

 

Sadržaj: 

Prikaz knjige: Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima

Putopis: Rokenrol Hamburg - stopama Bitlsa

Članak: Osam dana nedeljno - s muzikom Bitlsa u srcu

 

           

 

 

 Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima

 

  ISBN-978-86-902618-0-2

 

Obim: 22 poglavlja, 418 strana, A5, 202.000 reči.

Knjigu možete naručiti pouzećem, po ceni od 1000 dinara. Troškovi pakovanja i poštarine: 300 dinara. Poštaru plaćate 1300 dinara, po prijemu pošiljke.

 

O rukopisu:

U vreme završetka pisanja knjige (oktobar 2012) obeleženo je pola veka od objavljivanja prve ploče Bitlsa (oktobar 1962), a potom je u Srbiji i okolnim zemljama prikazan i film o Radivoju Koraću, sa, pored ostalog, scenom kako prisustvuje nastupu Bitlsa u Hamburgu. I prvi nastupi u Hamburgu i u klubu Cavern u Liverpulu, kao i sve drugo iz burne priče o njihovom životu i stvaralaštvu detaljno su opisani kroz 22 poglavlja knjige.

Ljubitelji muzike Bitlsa knjigu će čitati bez daha, ne ispuštajući je iz ruku, upoznavajući se s njihovim životom, bogatim i ispunjenim događajima, koji su obeležili britanske “zlatne šezdesete“. Ali, za razliku od drugih knjiga o Bitlsima, uključujući i prevode naslova namenjenih anglosaksonskim čitaocima, autor ove knjige, koja predstavlja više od romansirane biografije, ostavlja nam svedočanstvo o Srbiji šezdesetih godina dvadesetog veka, opisujući, u prvom licu, iskrenošću trinaestogodišnjeg dečaka, kako je slučajno čuo muziku Bitlsa u programu Radio Luksemburga. Proučavajući potom životne sudbine četvorice članova grupe, autor prati kako razvoj Bitlsa tako i svoje i odrastanje dečaka i devojčica svog uzrasta, povlačeći paralelu između tadašnje Engleske i Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji, upoznajući nas s najvažnijim događajima i opštim stanjem duha, i u pop i rok muzici i u društvu u celini. Uvek kada, primerice, opisivani događaj iz života Bitlsa ima kakvu dodirnu tačku s događajima u Srbiji, autor nas ukratko, nenametljvo upoznaje i s tim, ne remeteći finu nit izlaganja, pružajući čitaocu sažet uvid, navodeći recimo, ako su Bitlsi svirali s nekom britanskom grupom, kada je ta grupa prvi put gostovala u Srbiji, odnosno bivšoj Jugoslaviji, kako je primljena, te kako se to odrazilo na našu pop i rok muziku.

Knjiga hronološki prati sva značajna zbivanja, uz kratke opise putovanja, gostovanja i snimanja, počev od vremena kada se nepoznata liverpulska grupa the Beatles, posle burnih noći silovitih, sirovih svirki sa Tonijem Šeridanom u Hamburgu, vratila u rodni grad, i, osim redovnih nastupa u klubu Cavern, tokom 1962. pripremala za snimanje prve ploče. Bilo im je suđeno da skoro svakodnevno sviraju tri godine, prežive i oplaču smrt člana grupe, Stjuarta Satklifa, te zamene bubnjara, Pita Besta, na čije mesto je došao Ringo Star, dok se sirovi dijamant nije izbrusio i počeo da blista u zaslepljujućem sjaju, kao četvorokaratni brilijant.

Sve ostalo je istorija.

A deo istorije je i okolnost da je grupu osnovao Džon Lenon. On je jednog dana odlučio i da je napusti i time rasturi. Zatim je i otišao iz Britanije, preselivši se u SAD. Ipak, i posle raspada grupe, sve što su radili i stvarali međusobno se prožimalo i uticalo i na muziku i na život svakog od četvorice. Zbog toga, priča o njima počinje dolaskom na svet Džona Lenona, a završava odlaskom na onaj svet, među anđele, kada bude ubijen, mučki, s leđa.

Najzad, ali ne manje važno, autor nam nudi i obilje zanimljivih pojedinosti, od, na primer, utisaka sa prvog gostovanja Erika Kleptona, prijatelja Bitlsa, u Beogradu, do toga kako je probao, prve, u Srbiju tek pristigle banane - i to zelene i neukusne, u sredini u kojoj niko koga je poznavao nije znao kakvog su ukusa strana pića, viđana samo na bioskopskom platnu, od kalvadosa do viskija ...

Takođe, iako ima i onih koji potcenjivački misle da je Srbija samo Beograd, i da južno od Petlovog brda ništa značajno ne postoji, ovo uzbudljivo, zanimljivo, od srca napisano štivo pruža nam i kratke opise probranih, istinitih događaja iz Niša, glavnog grada “južne pruge“, kroz koji prolaze reke hipika autostopera na putu za Indiju, među njima i tada nepoznati Robert De Niro. Te kratke, živahne, slatke pričice, znalački umetnute u mozaik središnje priče - o Bitlsima, svedoče da nije reč samo o gradu u kome, navodno, većina stanovnika govori sa tri padeža, već o gradu rok muzike, sa stotinama gitarista, bubnjara i pijanista, koji su svirali muziku Bitlsa u vreme kada se na školskim priredbama igrao tvist, decenijama pre nego što će Radio Šabac početi da pušta novokomponovanu muziku, godinama pre nego što će se Srbija pretvoriti u Radio Šabac, posle tektonskog poremećaja i strmoglava, od Džeferson erplejna do Dženana i Adnana ...

   

         Sadržaj

  

	Predgovor
1.	Prvi put čuo sam muziku Bitlsa juna 1963. Od tada, zbog njih, svake noći slušao sam Radio Luksemburg
2.	Dolazak na svet Džona Vinstona Lenona Prvo pominjanje reči rock i roll zajedno Dečak s usnom harmonikom mašta o pijaninu
3.	Rock ‘n’ roll je prava stvar; sve drugo je nevažno               Molim ti se bože, podari mi gitaru! Džon Lenon osniva grupu the Quarrymen Otvaranje kluba Cavern Džon upoznaje Pola Mekartnija S trubom u ustima ne mogu da pevam!
4.	Dolazak Džordža Harisona u grupu Snimanje prve demo-ploče Upoznavanje sa Stjuartom Satklifom Nastupi u klubu Casbah Silver Beetles postaju the Beatles Sveska s pesmama “A Lennon-McCartney Original”
5.	Pit Best postaje bubnjar Bitlsa Odlazak u Hamburg Prve svirke s Ringom Starom Susret s Klausom Formanom i Astridom Kirher Proterivanje iz Nemačke Predvečerje bitlmanije
6.	Nastupi u klubu Cavern Snimanje ploče s Tonijem Šeridanom Prvi put pred 4.000 slušalaca Upoznavanje s Brajenom Epstajnom Probno snimanje u studiju Decca Nastanak čuvene bitls frizure Smrt Stjuarta Satklifa
7.	Snimanje prve ploče Ringo Star zamenjuje Pita Besta Venčanje Džona Lenona i Sintije Pauel Rasplamsavanje bitlmanije Sila Vajt postaje Sila Blek Pol Mekartni upoznaje Džejn Ašer Susret s Roling Stounsima Pesma koja je promenila tok istorije roka
8.	Drugi album - “With The Beatles” Preseljaj u London Stan s lamperijom od norveškog drveta Džonovo sudbinsko predosećanje Osvajanje Amerike
9.	Snimanje prvog filma Treći album - “A Hard Day’s Night” Početak svetske turneje, bez Ringa Stara Povratak u Liverpul
10.	Ponovo u Americi Upoznavanje s Bobom Dilanom Četvrti album - “Beatles For Sale” Ploča “Ticket To Ride” Venčanje Ringa Stara i Morin Koks
11.	Snimanje ploče i filma “Help!” Vest o Kraljičinom odlikovanju Treća američka turneja Susret s Elvisom Prijem u Bakingemskoj palati Album “Rubber Soul”
12.	Ne želim da znam kako je biti mrtav Venčanje Džordža Harisona i Peti Bojd Ploča s dve A-strane Snimanje albuma “Revolver” Sećanje na pisca petparačkih romana Objavljivanje “mesarskog” albuma
13.	Ponovo u Nemačkoj Put u Japan Nesporazum u Manili Poslednja američka turneja Skandal zbog izjave - popularniji smo od Hristosa Džon snima film u Španiji Sudbinski susret Džona i Joko Ono
14.	Snimanje još jedne ploče s dve A-strane Priča o Džonu i Joko Album dugačkog naziva Pol upoznaje Lindu Istman Pesma o Lusi na nebu s dijamantima Polova izjava o LSD Rols-rojs obojen hipi bojama Pokušaj kupovine grčkog ostrva
15.	Susret s indijskim guruom Smrt Brajena Epstajna Snimanje filma “Magical Mistery Tour” Meditiranje u Indiji Pol: - Glasine o mojoj smrti su preuveličane!
16.	Snimanje “belog” albuma Crtani film “Žuta podmornica” Džon i Joko na sudu zbog marihuane Samostalne ploče Džordža, Džona i Joko Razvod Džona i Sintije Ringovo napuštanje Bitlsa i povratak Džon Lenon u cirkusu Roling Stounsa
17.	Snimanje na krovu zgrade Apple Traganje za novim menadžerom Venčanje Pola Mekartnija i Linde Istman Venčanje Džona i Joko Snimanje pesme mira u hotelu u Montrealu
18.	Osnivanje grupe Plastic Ono Band Snimanje albuma “Abbey Road” Džon Lenon odlučuje da napusti Bitlse
19.	Džon Lenon vraća orden Kraljici Koncert Plastic Ono Banda u Londonu Časopis Rolling Stone proglašava Džona ličnošću godine Priprema albuma i filma “Let It Be” Prvi Polov samostalni album Objavljivanje raspada Bitlsa
20.	Džon Lenon saznaje za dr Džanova Primalna terapija u Londonu i Los Anđelesu Album “John Lennon/Plastic Ono Band” Džordž Harison objavljuje trostruki album Džon - o Polu i Lindi Mekartni Muzika Bitlsa u svemiru Stiv Džobs - o Bitlsima
21.	Polov drugi samostalni album Džonov drugi samostalni album Početak Džonovog “izgubljenog” vikenda Uticaj Bitlsa na rok muziku u Jugoslaviji i Srbiji
22.	FBI prati Džona Lenona Albumi “Oldies And Mouldies” i “Walls And Bridges” Poslednje pesme Bitlsa - “Free as a Bird” i “Real Love” Ringo se razvodi od Morin, Peti od Džordža Džon Lenon i Elton Džon u Madison Square Gardenu Album “Double Fantasy” Smrt Džona Lenona
	.............................................

 

The Beatles

 Photo: Astrid Kirchherr

 

 

 

Predgovor

 

Ljudi se rađaju s različitom osećajnošću za muziku, te nije neobično da, dok osećajni pojedinac treperi od uzbuđenja slušajući voljeno muzičko delo, osoba pored njega ne doživljava ništa i muzika joj prolazi kroz glavu nezapaženo. Opet, među muzikalnim ljudima, pored običnih ljubitelja, koji u muzici uživaju samo slušajući je, ima i onih koji su sposobni da je izvode, i, što je značajnije, malobrojnih srećnika, obogaćenih uzvišenim darom za komponovanje. Ukoliko pokušamo da s manje ili više uspeha spoznamo, dokučimo domete i vrednujemo muziku koju komponuje ili izvodi nadareni pojedinac, neophodno je obuhvatiti i vanmuzička zbivanja i razmotriti ih, u svetlu životnih okolnosti, a posebno načina kako je proveo detinjstvo i gde je odrastao. 

Imao sam to u vidu ispisujući ove redove, ophrvan razmišljanjem kako su, u teškom istorijskom razdoblju opterećenom nedaćama, tokom i posle Drugog svetskog rata, u Liverpulu odrastala tri dečaka, zaljubljenika u muziku. Sva trojica su irskog porekla, a najmlađi od njih, Džordž Harison, ispričaće jednom, kao slavan čovek, da je u Engleskoj tog vremena bilo teško nabaviti šećer u kockama, a kamoli gramofonsku ploču.

Upoznajući se s događajima iz njihovog najranijeg detinjstva, koji su ih oblikovali kao ličnosti, u početnim poglavljima knjige čitalac će saznati kako je jedan muzikalan dečak susretao u autobusu na putu ka školi drugog, natprosečno nadarenog, koji je poznavao trećeg, malo mlađeg, a povezivala ih je osobina da gotovo ni o čemu drugom nisu razgovarali, do o gitari i muzici. Dogodilo se i da ih je, iako nisu iz istih generacija, sudbina združila, započeli su najpre zajedno da sviraju, a potom i komponuju. 

Bilo je suđeno da im se pridruži i četvrti, s darom za sviranje bubnjeva, sprečen krhkim zdravljem da redovno pohađa školu; stvoren je najveći i najznačajniji muzički sastav u istoriji pop i rok muzike - Bitlsi. A sve što su doživeli u detinjstvu, na kišom ispranim, kamenom popločanim ulicama Liverpula, odraziće se kroz božanski lepu muziku koju su nam darovali.

Moglo je biti, ne daj bože, i da se nikada ne sretnu ili ostanu nepoznati, neostvareni pojedinci, čijoj nesvakidašnjoj muzičkoj darovitosti bi se divili tek prijatelji i rođaci, kojima bi svirali i pevali na porodičnim slavljima. Ali, srećom, proviđenje je umešalo prste, dogodilo se upravo to što se dogodilo, a što u poglavljima koja slede nastojim koliko znam i umem da dokučim i opišem.

Slušajući njihovu muziku koju neizmerno volim, tokom pola veka, proučavajući i upoznajući se s njihovim životnim sudbinama, zanimljivim, bogatim i ispunjenim događajima kao u najuzbudljivijem romanu, latio sam se pisanja priče o njima, ne opterećujući se pitanjem da li će i u kojoj meri biti shvaćena kao klasična ili romansirana biografija, ali tako da postigne očekivan oblik i prati, koliko je moguće, obrasce po kojima se takva dela pišu. Neka se, stoga, cenjeni čitalac ne začudi ukoliko se ispostavi, kako obično i biva, da se i ova priča u nastajanju više hrani istinom, nego što je poštuje.

Jednostavno, u jednom trenutku osetio sam potrebu da predočim kako sam, kao dečak deset godina mlađi od Džona Lenona i Ringa Stara, osam od Pola Mekartnija i sedam od Džordža Harisona, početkom šezdesetih godina 20. veka otkrio i doživeo njihovu muziku u Srbiji, u sredini u kojoj niko koga sam poznavao nije znao engleski. Dok upravo zbog Bitlsa nismo počeli da učimo njihov jezik, teško bismo razumeli o čemu pevaju, a ipak nas je njihova muzika uzdizala i obogaćivala u takvoj meri da je obeležila i naše odrastanje u zemlji koliko različitoj, toliko i na čudesan način duhovno bliskoj njihovoj, u kojoj su stvarali muziku koju su nam tako nesebično poklanjali. 

  

      Blažo Guzina                  U Beogradu, 5. oktobra 2012.

 

 ............................................

 

 

Putopis

 Rokenrol Hamburg – stopama Bitlsa

 

Piše: Blažo Guzina

 

Français

English

 

 

Hamburg, drugi po veličini grad u Nemačkoj, posle Berlina, a sedmi u Evropskoj uniji, sa 1,8 miliona stanovnika, nalazi se na obalama Elbe, na 110 km od ušća u Severnom moru. Elba je u Hamburgu prirodna luka sa direktnim pristupom od mora, a najpogodnija je njena južna obala, nasuprot četvrti Sankt Pauli i Altona. Mnoštvo plovnih kanala, reka i rečica, pritoka Elbe, premošćeni su sa više od 2500 mostova. To čini Hamburg gradom sa najviše mostova u Evropi. Ima ih više nego Venecija (400), Amsterdam (1200) i London zajedno.

Među ljubiteljima rokenrola, posebno Bitlsa, Hamburg, uz Liverpul i London, važi za jedno od mesta kojima se morate uputiti, kao na hodočašće, bar jednom u životu.

Klima

Zbog blizine mora klima je vlažna i blaža nego na istoku zemlje. Najtopliji mesec je jul sa prosečnih 17°C, a najhladniji januar sa 0°C. Leti nisu retkost ni temperature iznad 25°C, odnedavna čak do 37°C. Godišnje padne prosečno 714 mm padavina, a 52 dana Hamburg je obavijen gustom maglom. U zimskim mesecima je vetrovit, sa mogućim snažnim olujama. Najpovoljnije vreme za posetu je proleće i početak leta, no i tada je neophodno poneti kišobran i obuću za kišu.

Kultura i umetnost

Hamburg ima 40 pozorišta, 60 muzeja, sjajne operske i koncertne dvorane, te više od 110 muzičkih scena i klubova. Najpoznatija pozorišta su Deutsches Schauspielhaus, u četvrti St. Georg, Thalia, Ohnsorg, "Schmidts Tivoli" i Kampnagel. The English Theatre of Hamburg od 1976. prikazuje predstave na engleskom jeziku.

Muzeji

Hamburg krasi niz muzeja i galerija, posvećenih klasičnoj i modernoj umetnosti, poput Kunsthalle Hamburg, Muzeja primenjenih umetnosti (Museum für Kunst und Gewerbe), Doma fotografije (Deichtorhallen) i Pomorskog muzeja (The Internationales Maritimes Museum Hamburg) u lučkom naselju HafenCity. Ponudu obogaćuju i specijalizovane postavke, poput Arheološkog muzeja (Archäologisches Museum), Muzeja rada (Museum der Arbeit), te niza muzeja posvećenih lokalnoj istoriji i nasleđu – Muzej na otvorenom Kiekeberg (Freilichtmuseum am Kiekeberg), dva muzeja broda, Cap San Diego i Rickmer Rickmers, kao i najveći na svetu muzej železnice, Miniatur Wunderland, sa modelima vozova na prugama ukupne dužine 15,4 km.

Muzička scena

Vodeća operska kuća u gradu je Staatsoper Hamburg, ujedno i sedište orkestra Philharmoniker Hamburg. Glavne koncertne dvorane su Elbphilharmonie, u novoj zgradi, modernističkom zdanju visine 110 m, otvorena 2017, te Laeiszhalle, poznata i kao Musikhalle Hamburg, sedište orkestra Hamburger Symphoniker.

U Hamburgu su rođeni muzički velikani Johannes Brahms i Oscar Fetrás, kompozitor slavnog valcera "Mondnacht auf der Alster".

Od premijere mjuzikla Cats, 1986, Hamburg se ustoličio i kao nemačka prestonica mjuzikla, s redovnim izvođenjima The Phantom of the Opera, The Lion King, Dirty Dancing i Dance of the Vampires. Ne manje značajne su i džez, hevimetal i elektropop scena, kao i Hamburška škola alternativne muzike.

A kada je reč o hamburškom pop i rok nasleđu, sve je počelo 1960, dolaskom tada nepoznate liverpulske grupe - the Beatles. Podstaknuti prvim međunarodnim uspehom, postignutim upravo u  Hamburgu, Bitlsi će se vratiti u svoj rodni Liverpul i krenuti putem slave, u osvajanje sveta, ispisujući jednu od najblistavijih, gotovo bajkovitih priča o uspehu.

Hamburg se uspomeni na Bitlse odužio 2008, nazvavši njihovim imenom trg kružnog oblika, prečnika 29 m, popločan crnom kockom, da dočara izgled gramofonske ploče. Gramofonsku ploču Beatles Platza krase statue u prirodnoj veličini metalnih silueta članova grupe - Džona Lenona, Pola Mekartnija, Džordža Harisona, Stjuarta Satklifa, Pita Besta i Ringa Stara. Statua bubnjara, razumljivo, predstavlja i Ringa Stara i Pita Besta, Ringovog prethodnika. Posetioci se fotografišu uz siluete članova grupe ili pored ugraviranih naziva sedamdesetak najslavnijih pesama Bitlsa.

Pre nastanka tih sedamdesetak, iz opusa od 240 njihovih veličanstvenih pesama, evo kako se sve dogodilo, a moglo bi poslužiti znatiželjnom posetiocu Hamburga kao putokaz da obiđe mesta iz istorije rokenrola, stopama Bitlsa. 

Do leta 1960, mlađani, van Liverpula nepoznati, Bitlsi, znali su o Hamburgu tek da je to lučki grad na severu Nemačke. Načuli su ponešto i o sličnoj ratnoj sudbini dva grada; njihov voljeni Liverpul je teško bombardovan tokom, a Hamburg još žešće, pred kraj 2. svetskog rata.

Od mornara na dokovima luke do pabova po gradu stizale su i fantastične priče o seksu i golim ženama u hamburškoj četvrti za noćnu zabavu - Sankt Pauli, koje prevazilaze i štošta poznato o pariskom Pigalu, a s čime ne može da se poredi skromna ponuda noćne zabave u liverpulskoj ulici Lime. Uz to, u hamburškoj ulici Reperban privlačili su mornare i turiste željne zabave izazovnim seksi šou programima, s golišavim damama, crno-belim parovima i transvestitima, slobodnijim i raskalašnijim od “običnog” striptiza. Ali, sa sve većim brojem mornara i vojnika iz američkih i britanskih vojnih baza u Zapadnoj Nemačkoj, pojačanim i pre dve godine regrutovanim Elvisom Preslijem, neminovno je promenjen i pristup poslu. Vlasnici lokala za zabavu u Hamburgu, potom i drugim gradovima, uveli su i muziku, ne samo kao pratnju uz nastupe striptizeta, već i kao zabavu posetilaca pre i posle provoda u javnim kućama. Tome je doprinela i masovna dostupnost džuboks aparata, na zadovoljstvo posetilaca da, ubacivanjem novčića, biraju gramofonsku ploču koju će slušati. 

Međutim, Bruno Košmider, vlasnik kluba Kajzerkeler, jednog od najpoznatijih u St Pauliju, među prvima se dosetio kako steći prednost nad suparničkim lokalima - rešio je da pozove engleske grupe koje sviraju rokenrol. Boraveći nakratko u Londonu, upoznavši slučajno liverpulskog menadžera Alena Vilijamsa, doveo je u Hamburg najpre grupu Derry and the Seniors, a ubrzo potom i Bitlse, u tadašnjem sastavu – Džon Lenon, Pol Mekartni, Džordž Harison, Stjuart Satklif i Pit Best.

 Bilo je predviđeno da sviraju šest nedelja, počev od 16. avgusta, uz mogućnost produženja za još šest, ukupno tri meseca. Umesto da se zabrinu što će raditi za nepoznatog poslodavca, u stranom gradu stotine kilometara daleko, i to u zemlji iz koje su do pre 15 godina poletali bombarderi na britanske gradove, momci su oduševljeno prihvatili ponuđeni, bolje plaćeni posao.

Alen Vilijams povezao ih je za Hamburg ujutro 15. avgusta 1960, zeleno-belim kombijem ostin. Poveo je i suprugu, jednog rođaka i još dva saputnika. U zadnjem delu vozila nije bilo sedišta. Petorica Bitlsa pomirili su se s nelagodnošću da sede na sanducima s opremom i koferima. Poneli su i lepe sakoe boje jorgovana, koje im je na Polov predlog sašio njegov poznanik krojač. Očekivalo ih je dvodnevno putovanje neudobnim vozilom i brodom na istok, do grada udaljenog 862 kilometra vazdušnom linijom.

Sudbina je predodredila da prvi značajniji posao dobiju u gradu na 53. stepenu severne geografske širine, na uporedniku na kome se nalazi i Liverpul, a, još 216 kilometara dalje ka zapadu i Dablin, odakle su se doselili preci većine članova grupe. Krenuli su tako na put nesvesni šta je sve poteklo a šta će se tek dogoditi na prostoru od hiljadu i pregršt kilometara duž prave linije, iscrtane lenjirom sudbine, po 53. uporedniku.

- Videćete, govorio im je Vilijams dok ih je vozio - Hamburg je nemački Liverpul!

Stigli su 16. avgusta uveče. Posle skromno osvetljenog, štedljivo mračnog Liverpula, bili su zaslepljeni svetlošću hiljada neonskih sijalica i reklama u živopisnim, duginim bojama. Četvrt noćne zabave, od davnina nazvana po Svetom Pavlu, posebno ulica Reeperbahn, blistala je u toploj, sparnoj, letnjoj noći, prepuna veselih, raspoloženih posetilaca, svih rasa i boja kože.

Nemačke vlasti odlučile su među prvima u Evropi da zavedu red u oblasti prostitucije. Psiholozi su savetovali da je probleme iz seksualnog života, uključujući i nastrane pojave najlakše rešiti ako se s njih skine veo tajanstvenosti i zabrane. Osim toga, smatralo se da je za veliki lučki grad, s mnoštvom mornara i turista, najbolje da budu na jednom mestu, praktično ograđeni, gde će im na organizovan način pružiti neophodna telesna zadovoljstva. Najuže područje u središtu St Paulija, uz ulicu Herbertstrasse, krcato javnim kućama, bilo je namenjeno pešacima, zatvoreno za saobraćaj i ograđeno masivnom drvenom ogradom, višom od dva metra, tako da prolaznici iz okolnih ulica nisu mogli videti prostitutke na svakom koraku.

A te noći kad su doputovali, Bitlse je sačekao njihov tamošnji poslodavac, Bruno Košmider. Smešan čovečuljak oko pedesete godine, s glavom poput drvene lutke, likom kao Pinokio, samo bez uvećanog nosa, hodao je hramajući, kao da ima drvenu nogu, zbog teške povrede tokom rata. 

Košmiderov klub, Kajzerkeler, u ulici Grosse Freiheit 36, bio je uređen poput unutrašnjosti parobroda, ukrašen pojasevima za spasavanje i prigodnim predmetima s plovila, kako bi se posetioci, mornari, osećali kao kod kuće. Međutim, tek pristigla petorica momaka iz Liverpula, upravo će saznati da neće tu svirati; u Kajzerkeleru su svirali Derry and the Seniors. Košmider ih je odveo u obližnji klub Indra (šatrovački: Indija), prepoznatljiv po reklami u obliku slona, iznad ulaza. U Indri su izvodile program striptizete i on je očekivao da Bitlsi privuku mnoštvo mladih posetilaca, ljubitelja muzike, kao što su Derry and the Seniors privukli u Kajzerkeler.

Ali, najgore iznenađenje će tek doći; poveo ih je da im pokaže gde će stanovati. U susedstvu, u ulici Paul Roosen, Košmider je imao mali bioskop, dečjeg, bezazlenog imena Bambi, u neskladu i s namenom i mestom na kome se nalazi. Ispraznio je ostavu iza tankog zida s bioskopskim platnom i preuredio u spavaću sobu. U sumornoj prostoriji bez prozora, osim dvospratnih vojničkih kreveta ugledali su i dva drvena ormara za odeću.

Ipak, ono što ih je najviše zapanjilo, a o čemu im Alen Vilijams, dovevši ih u Hamburg bez radnih dozvola, nije išta rekao, bilo je radno vreme. Košmider je zahtevao da sviraju svake noći četiri i po sata, tri puta po sat i po, s odmorima od trideset minuta, a subotom i nedeljom šest sati.

Prvi nastup imali su već sutra uveče, 17. avgusta. U sakoima boje jorgovana kročili su na pozornicu i ugledali posetioce polumračnog kluba, iznenađene što vide petoricu nepoznatih Engleza; oni su došli da gledaju omiljenu striptizetu - Končitu. Pol i Džordž su minut-dva stajali zbunjeno gledajući u Džona, očekujući da, kao nesuđeni vođa, nešto preduzme. Na to je Košmider nestrpljivo viknuo - Mach Schau! (na iskvarenom nemačkom - pravi šou!), glasom kojim je naređivao striptizetama da prafe predstavu. S obzirom da prethodno, i u Liverpulu i drugim gradovima nisu nastupali duže od 60 minuta, sada su morali da se sete svih pesama koje su ikada svirali, da popune četvoroipočasovni nastup. 

Zidovi kluba bili su ukrašeni debelim zavesama, koje su upijale zvuk i prigušile akustiku. Zbog toga, a i zbog žagora posetilaca, morali su da do kraja pojačaju skromno ozvučenje, dok je Pit Best udarao iz sve snage u svoje lepe bubnjeve, biserno-plave boje. Džon i Pol su potom pričali i da su u Indri odsvirali i otpevali sve što su ikada uvežbali i čega su se mogli setiti, od najranijeg detinjstva.

Uz to, probali su i iskusili još nešto. Kroz klub su prolazile konobarice s velikim vrčevima piva. Neprijatno hladne, zategnute okolnosti svog prvog nastupa zaboravili su čim su uočili da je pivom zagrejanim posetiocima prihvatljivo sve što sviraju i pevaju, sve dok je glasno. Ali, nisu samo posetioci bili zagrejani dobrim nemačkim pivom. Svako ko je naručio pesmu poslao bi i pet velikih piva za momke na pozornici. Ožedneli od skakanja i predstave po zahtevu Bruna Košmidera, momci su gutali pivo kao vodu, a broj praznih vrčeva na podu pozornice, iza njih, neprestano se uvećavao. Premoreni od iscrpljujućih nastupa i ubrzanog načina života u Reperbanu koji nikada ne spava, uz i to malo sna prekidanog zvucima pornića bioskopa Bambi, naivno i brzopleto su prihvatili i neočekivan prijateljski savet iskusnog osoblja Indre. Počeli su da piju tablete preludin, koje su im ubrzavale metabolizam, držale ih budnim tokom nastupa, ali su im zbog neželjenog sporednog dejstva oči uskoro bile naduvene i izbuljene kao kod sove, a usta suva, što je još povećavalo žeđ za dobrim, hladnim pivom.

Kako su sve liverpulske kočnice bile otkočene, momci su sebi dali oduška. Na pozornici su uskoro radili što su hteli i umeli. Džon se peo na ramena Polu ili Džordžu i skakao na momke i devojke u slušalištu, koji bi ga na rukama i ramenima pomerali kao da preko njih pliva.

Zaposlene devojke i žene, konobarice i striptizete, uz prirodnu potrebu za nežnošću i prisnošću, tražile su i utehu usamljenosti u četvrti s najviše seksa po kvadratnom metru na svetu. Počela je pomama za svežim engleskim “mesom”. Seksa je bilo i iza pozornice u Indri i u sumornoj sobi iza bioskopa. Kada su došli u Hamburg, jedino 17-godišnji Džordž bio je nevin. Uskoro, u opštom neredu u mraku mišje sive sobe, jedne noći pred zoru Džordž je izgubio nevinost, uz navijanje i oduševljeni pljesak nestašnog, neozbiljno opuštenog društva; Džona, Pola, Stjua i Pita.

Ali, postojalo je još nešto o čemu ustreptalo, nehajno društvo nije vodilo računa. Po nemačkim propisima, maloletnici, mlađi od 18 godina, mogu se kretati po gradu najkasnije do 22 časa. Zbog toga Džordž nije smeo ni da se nađe u klubu Indra, a kamoli da svira celu noć. Srećom, predusretljivo osoblje dalo mu je uputstva kako da ne privlači pažnju policije, i sve je prolazilo bez poteškoća.

Na sceni, posle nebrojenih vrčeva piva i tableta preludina, Džon je sebi dozvoljavao da izveštačenom, metalnom bojom liverpulskog, tvrdog engleskog, nazove prisutne jebenim nacistima, Hitlerčićima i švapskim padavičarima. Shodno uvreženoj predrasudi o Nemcima, Švabama koji uz pivo najviše vole prženi kiseli kupus (sauerkraut) s kobasicama, jelo slično našem podvarku, ali manje masno, Džon im je dovikivao i:

- You Krauts, we won the war! (Švabe (Kupusari), mi smo pobedili u ratu!).

Dok su se pijani britanski i američki mornari smejali, Nemci se manje-više nisu uzrujavali. Jedni nisu razumeli, drugi bili previše pijani, ili dovoljno opušteni. Džon je stoga, iz noći u noć nastavio sa izazivanjima slušališta, četvrt veka pre sličnih pojava koje će obeležiti pank-rok.

Ipak, uprkos svemu, Bitlsi su u Hamburgu toliko bili omiljeni i dobro prihvaćeni, da su, dok je posleratna Evropa još vidala ratne rane, svesni toga ili ne, bili među prvima koji će pokrenuti talas kulturne, političke, verske, polne i rasne trpeljivosti, razumevanja i ravnopravnosti, posebno među mladima, u, bez premca najkosmopolitskijem gradu u Nemačkoj, dvostruko većem od Liverpula. Oduševljavali su ih muzikom u kojoj je Pit Best na bubnjevima držao tvrdi ritam upadljivo sličan nekim drugim ritmovima, s kojima je marširala vojnička čizma, pre 15-20 godina, dok su prolazile čete u uniformama, opijene razmetljivošću, velikim rečima i bezrazložnom mržnjom.

Uskoro su postali dovoljno omiljeni i poznati, da su zbog njih počeli da dolaze i posetioci koji ranije nisu zalazili u taj deo grada. Pre njih, u Hamburg je, juna prethodne godine iz londonskog Sohoa stigao Toni Šeridan. I on, kao Džon, nije imao navršenih 20 godina kada je, s pratećom grupom the Jets, zablistao na nemačkom rokenrol nebu. Jedne noći pred zoru, posle posla momci su otišli u striptiz klub Studio X, gde je i Toni nastupao, da ga upoznaju. Toni, koji je, kao i većina članova Bitlsa, irskog porekla, o tom susretu je pričao:

- Delovali smo opasno u crnim kožnim jaknama i s namerno namrštenim licima, kao da tražimo svađu. Hteli smo da svi uoče poruku - ne petljaj se sa mnom! Ali, Džon je izgledao najstrašnije. Skinuo bi naočare i buljio u tebe čekajući da vidi da li smeš da se potučeš. Pitao sam se da li je takav bio i u Liverpulu, i, ako, po svemu sudeći, jeste, kako je još živ?

Ipak, čim bi ga bolje upoznali, poznanici s kojima se družio primetili bi da je, ispod nametnute spoljne maske, bio blag i nesiguran čovek, i ostavljao je utisak kao da ga možete čuti kako izgovara:

 - Mi smo iz Liverpula; niko od vas mlakonja ne može nas zaustaviti!

Slično mišljenje o Džonu delio je i njegov novopečeni prijatelj Toni Šeridan. S njim su se družili i najviše slobodnog vremena tokom dana provodili u restoranu Gretel & Alfons, uz toplo jelo, čaj i muziku s džuboksa. U džuboksu su pretežno bile nemačke ploče, s ponekom američkom i engleskom, te su maštali da bi se jednoga dana tu možda mogla naći i neka njihova, ako bude sreće, buduća ploča.

Prekraćujući slobodno vreme šetajući, naišli su na prodavnicu muzičkih instrumenata s bogatom ponudom akustičkih i električnih gitara. Džon je tako kupio gitaru iz snova, rickenbacker capri 325, koja će ga pratiti kroz burne događaje u godinama pred njim. Uveče, stupivši na pozornicu s novom gitarom, iskezio se u mikrofon i, umesto - dame i gospodo (ladies and gentlemen), doviknuo slušaocima:

- Ledis end dženitals (dame i genitalije)!

Potreba uspaljenog 19-godišnjaka uzburkanih hormona da se ružno izražava, čestim pominjanjem genitalija, rečito je potvrđivala da su i pored mnoštva devojaka i obilja seksa u Hamburgu, i Džonu i Polu nedostajale njhove prave, stalne devojke; dok su ih smerno čekale u Liverpulu redovno su im pisali nežna ljubavna pisma.

Momcima koji pišu nežna pisma boravak u Hamburgu bližio se kraju, kada se desila neočekivana neprijatnost. U stanu u delu zgrade iznad Indre živela je sredovečna udovica čoveka poginulog za vreme rata. Džon je upravo kupio nov gitarski pojačavač, i, kako su tih dana preterano pojačali zvuk na pozornici, udovica se žalila opštinskim vlastima na buku od koje ne može da spava. Na osnovu žalbe, Košmideru je po hitnom postupku zabranjeno da se u klubu svira muzika, te mu je naređeno da ga vrati prvobitnoj nameni - predstavama striptiza, uz utišanu prateću muziku, da se ne čuje izvan.

Ali, kao u poslovici - dok jednome ne smrkne, drugome ne može svanuti - ova nevolja za Košmidera pretvorila se na kraju u dobru vest za Bitlse. Ponudio im je nešto što su priželjkivali od dolaska u Hamburg - da sviraju u klubu Kajzerkeler, na smenu s grupom Derry and the Seniors.

Učeći postepeno nemački, saznali su najzad i da Kaiserkeller znači ni manje ni više nego - Carski podrum. Krenuvši od liverpulskog podrumskog kluba zvanog Pećina (Cavern), preko Kazbe u podrumu kuće Mone Best, preduzimljive mame Pita Besta, dospeli su do hamburškog, carskog podruma, i to još u ulici Velike slobode (Grosse Freiheit).

Početkom oktobra grupi Derry and the Seniors istekao je ugovor i Košmider ih je zamenio drugom liverpulskom grupom - Rory Storm and the Huricanes. Novost je bila i to što će ih najavljivati i reklamirati plakatima na kojima je što na nemačkom, što na engleskom, uz poneku pravopisnu grešku, pored ostalog pisalo:

Original

Rock ’n Roll

Bands

Rory Storm

and his Hurican

und

the Beatles

 England – Liverpul

Rori Storm je nastupao u odelu tirkizne boje. Izvodio je živopisne, pre njega neviđene akrobacije, uključujući i igranje po pijaninu. U grupi je imao odličnog gitaristu, poznatog po nadimku Džoni gitara, a i bubnjar Ringo Star isticao se sjajnim nastupom. Družeći se s njim, otkrili su da se iza naoko opasne pojave krije simpatičan, srdačan čovečuljak, svestan svog neobrazovanja, skromnog radničkog porekla, jednostavnog ponašanja i prizemnih zahteva.

Džordž će oduševljeno opisati prve svirke s Ringom rečima:

- Kad god smo svirali s Ringom - rokao je rok!

Kako je Pit Best ponekad zanemarivao obaveze prema grupi, dobrodušni Ringo je svesrdno pomagao i uskakao da svira uvek kada bi ga pozvali.

Krajem oktobra u Kajzerkeler je jedne večeri ušao mladić koji nije bio ni mornar, ni napaljeni turista željan seksa, niti pijani, uskraćeni, razočarani usamljenik spreman na tuču. Po zanimanju grafički dizajner, saradnik pomodnih hamburških časopisa, 22-godišnji Klaus Forman bio je obučen i držao se kao bitnik iz srednje klase. Posvađao se s devojkom i besciljno lutajući, ne bi li se smirio, počeo je da se osvrće tražeći mesto gde bi popio pivo. Hteo je tek da utoli žeđ, ali je, s ulice, zatečen muzikom koja se čula dok se otvaraju vrata, ušao u klub i naleteo na - Bitlse.

Kod kuće je slušao džez i, povremeno, Net King Kola i grupu the Platters, a sada je čuo pravi, tvrdi zvuk rokenrola. Nastup su završavali Rory Storm and the Hurricanes, za bubnjevima je bio Ringo Star, zaslužan za snažan rokerski ritam kojem nije mogao da odoli, a zatim su izašli Bitlsi. Čuvši već prve taktove muzike ostao je bez reči. Stajao je skamenjeno. Nije mogao da pomeri ni prst; pretvorio se u oči i uši. Kao da su svi najbolji rokeri došli da sviraju zajedno! Najpre je naočiti gitarista istaknutih kostiju lica, simpatično izduženog nosa, pevao pesme Džina Vinsenta i Čaka Berija. Zatim je lepuškasti drugi gitarista, s licem kao beba, pevao pesme Elvisa Preslija i Fetsa Domina, da bi i treći gitarista, mršav, bledunjav dečkić sjajno otpevao i odsvirao poneku od nezaboravnih rok pesama Karla Perkinsa, i tako u nedogled.

Posle neprospavane noći, kada se završila ta prva, za njega nezaboravna svirka, Klaus više nije mislio na svađu, već se osmelio da poseti devojku i ublaži posledice nesporazuma, u nadi da će se pomiriti. Hteo je i da joj oduševljeno ispriča o svom neočekivanom, neverovatnom otkriću. Izuzetne lepote, pocelanskog tena, sjajne, kao lan plave kose, prefinjena, lepo obučena i urođenog otmenog ponašanja, 22-godišnja Astrid Kirher nedavno se zaposlila na mestu umetničkog pomoćnika čuvenog fotografa Rajnharta Volfa. S fotoaparatom u rukama radila je posao koji voli, srećna što može da ispolji umetničke sklonosti, za koje je nalazila mnogo razumevanja i kod umetnosti naklonjenog Klausa. 

Pošto su se strasti ipak smirile i prašina slegla, posle trodnevnog ubeđivanja u Kajzerkeler je s Klausom i Astrid ušla grupa prijatelja, egzistencijalista. Namerno su, za svaki slučaj, došli grupno, misleći - zajedno smo bezbedniji. Džon i Pol su s pozornice uočili da je mnoštvo posetilaca te noći obučeno u crnu kožu.

Astrid je o prvom utisku ispričala:

- Bila sam zatečena. Nisam mogla da poverujem da postoje momci koji se s takvim žarom i energijom, svim svojim bićem predaju muzici. Dok pevaju i sviraju Džon, Pol i Džordž se stapaju sa zvucima gitara i stihovima pesama. Istovremeno, Džon je delovao tako tvrdo, sirovo i zastrašujuće, da sam pomišljala kako s njim nije moguć razgovor, da od njega ne možeš dobiti pristojan odgovor. Bila sam zabezeknuta!

Posle toga, svake večeri Astrid je dolazila među prvima, već u devet, da zauzme mesto najbliže pozornici.

Već od upoznavanja, Džon je za novopečene prijatelje, egzistencijaliste, izmislio skraćen naziv - egzis. Klaus, Astrid i sve veća grupa egzija postali su redovni posetioci kluba. Ako je ponekad neko i izostao, to nije bila Astrid. Priznala je da se na Bitlse navikla i navukla kao na drogu. Ali, ona nije dolazila tek zbog dobre muzike, Džona ili Pola, kako bi se moglo naslutiti, već zbog Stjuarta Satklifa.

Astrid je uočila naoko povučenog i neupadljivog, a izuzetno privlačnog momka s tamnim naočarima i velikom, teškom bas gitarom u dnu pozornice, kao da se u neku ruku krio ili je nesvesno hteo da bude iza, dalje od muzički nadmoćnih Džona i Pola. Namah se zaljubila i, stidljiva da to pokaže, prišla mu je kao profesionalni fotograf, s pitanjem da li bi Bitlsi pristali da ih fotografiše. Naravno, momci nisu mogli i pomisliti da odbiju primamljivu ponudu tako lepe, ljupke devojke. Sutradan ih je provozala kolima kroz grad i odvezla na fotografisanje u zabavni park Der Dom (Katedrala).

Fotografisala ih je i docnije, ne samo u Hamburgu, već i u Liverpulu. Te prve fotografije Bitlsa uskoro će postati slavne, bezrezervno hvaljene i zdušno prihvaćene kao obrazac za fotografisanje pop-grupa. Pored nekoliko knjiga koje će objaviti, najpoznatija će postati monografija s ranim radovima - “Liverpool days” (Liverpulski dani).

Astrid ih je potom odvezla do kuće u kojoj je s majkom živela u stanu na 3. spratu, u četvrti Altona. Kada su došli sledeći put uočila je da im podjednako prija i gostoprimstvo a i mogućnost da se u njihovom kupatilu okupaju. Poverili su im da se za kupanje uglavnom snalaze tako što odlaze u jedan bazen na plivanje, ponekad više zbog potrebe da se istuširaju nego zbog plivanja.

Posle mesec dana Astrid i Stju su se verili. Kada je njena mama saznala u kakvim uslovima Stju živi iza tankog zida bioskopa Bambi, preseljen je u sobu na 4. spratu, u potkrovlju, u kojoj je ranije boravio Klaus Forman. Videvši da je Astrid trajno promenila Stjuov način oblačenja, ugledajući se na njega i ostala četvorica odbacili su sakoe boje jorgovana, već upropašćene od znojenja. Preko noći obukli su se kao egziji; na sceni u Kajzerkeleru pojavila su se petorica u crnoj koži i u kožnim čizmama visokih potpetica.

Krajem novembra 1960, Kajzerkeler je iznenada izgubio povlašćeni položaj glavne rokenrol scene; dobio je žestokog suparnika. U ulici Reeperbahn broj 136 otvoren je klub Top Ten, nastao preuređivanjem nekadašnje cirkuske dvorane. Klub je osnovao mladi i preduzimljivi Peter Ekorn, bivši brodski stjuard, a odnedavno i ljubitelj muzike Bitlsa i Tonija Šeridana. Bitlsima je ponudio veća primanja i bolji smeštaj. Iako su bili obavezni da kod Košmidera sviraju do kraja godine, u stanju u kakvom su se našli - bez menadžera da ih savetuje ili sputava, momci su postupili neozbiljno, lakomisleno i brzopleto; ne razmišljajući o mogućim posledicama, rekli su mu da ga napuštaju i odlaze iz Kajzerkelera.

Saznavši šta su mu priredili, Košmider je pobesneo; crven u licu vikao je, bolje reći urlao i pretio im da odsad paze kuda se kreću noću. Momci se nisu naročito zabrinuli, ali su za svaki slučaj odlučili da kod njega sviraju još nekoliko dana, da se strasti smire i ne dolivaju gorivo na vatru. 

Ipak, posvađati se i ostaviti na cedilu tako moćnu osobu u Sankt Pauliju nije moglo proći bez posledica. Ne zna se kako, ali se može pretpostaviti uz čiju malu pomoć, ubrzo posle nemilog događaja služba za proveru dozvola boravka i kretanja, Ausweiskontrolle, obaveštena je da maloletni Džordž Harison već tri meseca krši propis o zabrani izlaska posle 22 časa. Po kratkom postupku proteran je iz Nemačke i ukrcan na voz za Liverpul, uz službenu pratnju. 

Nekoliko dana kasnije, kada su Pol i Pit došli po preostale stvari iz mračne sobe iza bioskopa Bambi, dali su sebi oduška i zapalili slučajno pronađen kondom. Okačili su ga na klin u zidu, kao baklju, gde je, sagorevši, ostavio slabašni crni trag od plamena i dima. Ljutiti Košmider, metar i sedamdeset srednjoevropske pakosti, prijavio ih je za pokušaj podmetanja požara i bili su smesta privedeni u policijsku stanicu. 

Na kraju postupka, posle tročasovnog pritvora, Pol i Pit su proterani, jer, kao i Džordž, nisu imali radne dozvole. Sutradan, 30. novembra 1960, bili su u avionu za Englesku. Ostavili su na miru samo Džona i Stjua; igrom slučaja nisu bili proterani, ali su morali da potpišu obavezujuće izjave - da neće tražiti posao bez dozvole u Nemačkoj. 

Stju je rešio da ostane i proslavi Božić uz Astrid, a Džon je krenuo kući vozom. 

Sredinom januara 1961. u Liverpul se vratio i pridružo im se i Stju. Posle nekoliko nedelja svirali su ponovo zajedno. I pored uspeha na muzičkoj sceni u Liverpulu, Džonu i Polu i nadalje su u mislima bila sećanja na dane kada su se bezbrižno zabavljali, a i dobro zarađivali u Hamburgu. Pošto je u međuvremenu i Džordž postao punoletan, nije bilo prepreka da se pripreme neophodni papiri i dozvole, te je s Ekornom ugovoreno mesec dana nastupa, s početkom od 1. aprila. U klubu Top Ten, Bitlsi su sada svirali s Tonijem Šeridanom. Ustvari, zvanično su bili samo njegova prateća grupa, ali je on najviše pažnje posvećivao sviranju solo gitare i dozvoljavao je Džonu, Polu i Džordžu da pevaju mnoštvo pesama koje su zajedno izvodili. 

Ekorn ih je plaćao bolje nego Bruno Košmider prošle godine, a obezbedio im je i pristojniji smeštaj. Toni, Džon, Pol, Džordž i Pit delili su stan s kupatilom na četvrtom spratu u zgradi iznad kluba. Stjuart je, od povratka iz Liverpula, nešto pre ostalih članova grupe, opet odseo u sobi u potkrovlju kod Astrid. 

Društvo Klausa Formana i Astrid Kirher, hamburški egziji, uporno su nosili neobično očešljane frizure sa šiškama, tako da im prekrivaju čelo do očiju, a često i uši, kao u stripovima o srednjovekovnim velikašima. Astrid je takvu frizuru najpre priredila Klausu, ne samo da bi izgledao drugačije, već i da bi mu prekrila velike, nezgrapne uši. Potom je Stju zamolio da i njega istovetno očešlja. Kada je prvi put došao na svirku s novom frizurom i neobičnom odećom u koju ga je obukla Astrid, Džon i Pol su ga zadirkivali da liči na mamu. 

Zadirkivanje nije smetalo da i Džordž pokuša da napravi sličnu frizuru. Posle plivanja, pri povratku s obližnjeg bazena, očešljao je šiške napred preko čela. Ali, kada je naknadno video rezultat u ogledalu, uspaničio se i vratio šiške nazad, uvis, očešljavši se ponovo poput Elvisa. Zatim je, to čudo s napred očešljanim šiškama, što će jednog dana postati slavna bitls frizura, za probu napravio Pol, da bi i Džon i Džordž uzeli makaze i jedan drugom sredili kosu. Jedini koji se tvrdoglavo i dalje držao stare tediboj frizure bio je Pit. 

Džon i Pol bili su sve više nezadovoljni Pitovim stavom i ponašanjem, po mnogo čemu izdvajanjem, kao da nije jedan od Bitlsa. Pol se, uz to, učestalo žalio Džonu da nije zadovoljan ni Pitovim ni Stjuovim sviranjem. Nedavno im je čak dovikivao preko pozornice da izgledaju odlično, ali sviraju loše. I Džon i Džordž nisu mogli da ne uoče da svestrani Pol svira i bas gitaru i bubnjeve bolje od obojice. Džon je, međutim, i dalje pomirljivo govorio da njihov privlačan izgled doprinosi Bitlsima, a posebno je bio popustljiv prema Stjuartu, koga je po pravilu branio i štitio. 

Jedne noći, početkom juna 1961, u klub je došao čuveni muzički producent Bert Kemfert. U 37. godini zauzimao je važno mesto u nemačkoj muzičkoj javnosti, stekavši slavu kao kompozitor mnoštva dobro prihvaćenih melodija, među kojima je i Elvisova, o tvrdom srcu, “Wooden Heart”. Pošto je u nekoliko navrata strpljivo slušao nastupe Šeridana i Bitlsa, odlučio je da im ponudi snimanje ploče. 

Snimanje je zapamćeno i po tome što je Pol Mekartni tada zvanično preuzeo sviranje bas gitare, umesto Stjuarta Satklifa. U poslovnom smislu to je značilo tih, sporazumni, prijateljski odlazak bivšeg basiste iz grupe. Stju se tek nakratko pojavio da ih pozdravi i pruži podršku. Pritom se ispostavilo da mnogo hvaljeni Bert nije uspeo ili nije hteo da shvati koliko su Bitlsi bili dobri, posvećujući svu pažnju Šeridanu. Na Bitlse je gledao isključivo kao na prateću, nepoznatu grupu. 

Za te snimke Džon je tvrdio da su loši, a nešto manje kritički raspoložen, novopečeni basista, Pol, vedar i optimističan kao uvek, uveren da će Bitlsi tek snimati dobre ploče, kupio je nedavno bas gitaru hefner 500/1, s kućištem i rezonatorskim f-otvorima u obliku violine. 

Da je bio iole pronicljiviji, Bert bi uočio kako su momci za tri koplja ispred bilo koje britanske grupe, o ostatku Evrope da i ne govorimo. S malo sreće i više pameti mogao je uočiti, ali nije, da pred sobom ima “zlatnu koku“. Stoga ne čudi što je potom načinio još dva propusta. Pored obećanja da će im ponuditi jednogodišnji ugovor za snimanje, odložio je to u nedogled, i, još gore, na ploči nije napisao da sa Šeridanom sviraju Bitlsi, navodeći tek da četiri, od 12 pesama, izvodi, kako ih je preimenovao, grupa Beat Brothers. 

Koju godinu kasnije, kada su Bitlsi bili na vrhuncu slave, ovaj propust je ispravljen i objavljeno je novo izdanje, s naknadno navedenim njihovim imenom. 

Po povratku u Liverpul, sudbina je odredila da ih preuzme novopečeni, izuzetno sposoban menadžer – Brajen Epstajn. Džon i momci, zajedno s Brajenom, bili su presrećni i ponosni kada je u broju od 4. januara 1962, u časopisu Mersey Beat objavljeno da su, prema glasanju čitalaca, Bitlsi proglašeni najboljom grupom u Liverpulu. Uzgred, prihvatili su i ponudu da opet sviraju u Hamburgu, i to u novootvorenoj, velikoj, lepo uređenoj dvorani, zvučnog imena Star-club. Polazak je planiran za 11. april. 

Povratku u Hamburg, a naročito susretu s Džonom, najviše se radovao Stjuart Satklif. Osim što se uspešno bavio slikarstvom, dotad je već i dobro naučio nemački. Međutim, njemu će, nažalost, ubrzo sve krenuti nizbrdo; zdravlje mu se naglo pogoršavalo. Počeo je, najpre povremeno, potom sve češće da gubi svest. Nesvesticama su prethodile teške glavobolje i neobjašnjive promene raspoloženja, te napadi s grčenjem ruku i nogu i penom na ustima, slični epileptičnim. Najteži napad usledio je 10. aprila, u stanu verenice. Astrid je bila na poslu, a njena uplašena mama pozvala je hitnu pomoć. Dok su došla kola da ga prevezu u bolnicu, stigla je i Astrid, ali tokom vožnje Stju joj je izdahnuo u naručju. Imao je 21 godinu. 

Sutradan, 11. aprila, s aerodroma u Mančesteru poleteli su Džon, Pol i Pit ne znajući šta se dogodilo. Brajen i Džordž, oporavljen od nedavno preležanih malih boginja, putovali su istim letom, dan kasnije. Na aerodromu su saznali za tragičnu vest od Stjuove mame, Mili, susrevši je slučajno u redu za ukrcavanje. 

Prema lekarskom nalazu, Stjuart je doživeo moždani udar, s obilnim izlivom krvi. Na prednjoj strani lobanje, u vrhu čela, uz obod kose imao je ožiljak od zalečene povrede, od koje mu se postepeno pogoršalo zdravlje. Povredili su ga pijani obesni tedi-bojevi, tokom nedavne tuče u Liverpulu, kada su ga oborili na zemlju i šutirali u glavu. 

Posle gubitka prijatelja, ipak, i uprkos svemu, opirući se strahovanju i teskobi, tužnom i tragičnom u životu, Džon, Pol i momci su tog proleća u Hamburgu svirali svake noći četiri puta po 60 minuta, s odmorima - ukupno od osam uveče do četiri ujutro. Nastupali su na smenu s nekoliko grupa u Star-clubu, najvećoj i najbolje opremljenoj dvorani u Sankt Pauliju, s 2.000 mesta. 

Brajen Epstajn se, posle prisustva prvom nastupu, vratio u Englesku u nadi da će im što pre ugovoriti datum snimanja prve ploče. 

Pogođeni Stjuovom smrću, ali i s naglašenom svešću da su srećni što su živi, momci su sebi dali oduška. Svirali su, skakali i pevali žešće nego ikad. Počev od 28. maja, svirali su dve sedmice na smenu i s legendarnim Džinom Vinsentom. Bitlsi tada, pored Elvisa i Badija Holija, nisu među pevačima imali većeg idola od njega. 

Iz Hamburga su se vratili 2. juna 1962, a već za 6. jun bilo je zakazano probno snimanje prve ploče, u dogovoru s Džordžom Martinom. Na snimanju su se podsetili ranijih nesuglasica s bubnjarem, kada se Pit Best nije dobro osećao, ili je jogunasto tvrdio da mu nije dobro, te je za bubnjevima svirao Ringo Star. Bitlsi su uočili ne samo da bolje zvuče s Ringom, već i da se, mimo sviranja, s njim bolje slažu nego s Pitom. Uz to, skladno se uklapao u njihovu zarazno vedru prirodu i nepresušnu potrebu za bezbrižnim čavrljanjem i pričanjem viceva, dok bi, povučen, zamišljen, ćutljiv Pit nezainteresovano sedeo u uglu i gledao u pod. Budući da se Ringo jednom već razišao, pa ponovo vratio u grupu Rory Storm and the Hurricanes, momci su pomislili da bi ga, u promenjenim okolnostima, mogli pridobiti. Telefonom ga je pozvao Brajen i bez okolišenja ponudio da se pridruži grupi. Razgovarao je i s Džonom o pojedinostima, među kojima je bio i bespogovoran zahtev da očešlja kosu sa šiškama nadole, kao u bitls frizuri, ili da nosi periku. 

Upitana za mišljenje o pomenutom događaju, a i o Pitovom odbijanju da očešlja kosu kao bitl, Astrid Kirher ga je branila, tvrdeći da njegovu irsku talasastu kosu nije mogla da izravna i očešlja napred, preko čela, kada je ostalima napravila frizuru koju je uporno nazivala Klausovom, ne obazirući se na opšteprihvaćen, za sada samo u Hamburgu i Liverpulu slavni naziv - bitls frizura. 

Nosiocima slavnih bitls frizura se prvi zvanični nastup s Ringom, novim bubnjarem, dogodio 18. avgusta, dva dana po otpuštanju Pita Besta. Brajen je namerno odredio da to ne bude u Liverpulu, već na priredbi van grada u Port Sunlightu, a lavina interesovanja koju je s momcima pokrenuo širom zemlje postaće nezaustavljiva. Već 22. avgusta Televizija Granada poslala je ekipu iz Mančestera da snimi njihov sledeći nastup, u sastavu koji će ubrzo osvojiti najpre Britaniju, potom čitav svet: Džon, Pol, Džordž i Ringo. 

U sledećem broju časopisa Mersey Beat čitaoci su saznali za pripreme Bitlsa da objave prvu ploču, uz šturo obaveštenje da je Pit Best napustio grupu - u prijateljskom duhu. 

Džon, Pol, Džordž i Ringo sviraće potom, od 1. do 14. novembra, na iznova zakazanim, povratničkim nastupima u Hamburgu, u Star-Clubu. Ali, za razliku od prethodnih, momci su, zaneseni uspesima u Liverpulu, ovaj odlazak u Hamburg shvatili kao dosadnu, prinudnu obavezu. Nije im se išlo, već su morali, jer je Brajen potpisao obavezujući ugovor. Iskreni do krajnosti, nisu se čak trudili ni da prikriju da su prerano zanemarili da bez Hamburga verovatno ne bi bilo fabuloznih Bitlsa, kako su počeli da ih sve češće nazivaju. Jedino o čemu su govorili pohvalno bio je smeštaj. Brajen im je rezervisao sobe u hotelu i to im je delovalo rajski u poređenju s nekadašnjim smeštajem u bioskopu Bambi. 

Ipak, u Hamburg će se vratiti još jednom, da bi od 18. do 31. decembra, po poslednji put te godine svirali u Star-Clubu. Na Božić, 25. decembra, jedinog slobodnog dana, momci su s prijateljima iz grupe the Dominoes otišli na ručak u Britansko pomorsko predstavništvo u ulici Johannisbollwerk 20. Tu su od ranije običavali da dolaze u slobodno vreme, privučeni povoljnom ponudom jela i pića, a i da bi se ugrejali. Kad je svečani ručak poslužen, obratio im se sveštenik, pitajući da li bi ko izgovorio - molitvu. Na to je Džordž dubokim, koliko je mogao da odglumi ozbiljnim glasom rekao: 

- Hvala ti Bože, na supi! 

Sveštenik se naljutio i, dok se društvo cerekalo nad tanjirima iz kojih se pušila supa, zapretio da će ih isterati ako se ne uozbilje. Pošto su pojeli krvavo pečen stejk, zalivši ga obilno umakom vuster, u pokušaju da ga učine jestivijim, uočivši da hrana nije ukusna kako su navikli, a očekivali su da za Božić bude bolja, sveštenik im je skromnim, pokornim glasom saopštio da su, po sedmičnom rasporedu, poslužili konjetinu. 

Šest dana docnije, za novogodišnju večeru prošli su bolje. Predveče 31. decembra u klubu Mambo Schankey večerali su kao palačinka tanak, besprekorno, do svetlosmeđe boje ispržen bečki odrezak, pred završni nastup u Hamburgu. Pri odlasku, Džon je stavio u džep viljušku i nož. Izgledalo je kao da želi da ih ponese za uspomenu na Nemačku. Popevši se na pozornicu u Star-Clubu, bacio je bezobzirno prema slušaocima nož, ali srećom nikoga nije povredio. 

Po povratku u Liverpul, od Brajena su čuli prvu lepu vest u 1963. Ugovorio je da 13. januara u Televiziji ABC učestvuju u snimanju veoma gledane emisije, zvučnog naziva Thank Your Lucky Stars (Zahvalite vašim srećnim zvezdama). 

Emisija je bila na programu šest dana posle snimanja. I, kao da je proviđenje htelo, desilo se da je prethodne noći napadao najveći sneg te zime i zavejao puteve. Iz kuća nije izlazio sem ko nije morao, te je, kada je emisija počela, pred televizorima u toplim dnevnim sobama sedelo najviše gledalaca ikad; među njima, naravno, mnoštvo mladih, željnih dobre muzike. Na ekranima tadašnjih crno-belih televizora momci su se pojavili u najnovijim bitls odelima bez okovratnika, ozarenih lica, okruženih, po preovlađujućem mišljenju - iznenađujuće smelim bitls frizurama, i, tek što su gledaoci shvatili da je to grupa koja peva baladu “Love Me Do”, s njihove prve ploče, u više od četiri miliona domova i ko zna koliko klubova i pabova zagrmelo je Džonovo orgazmičko Come on ... Come on, dok su prštali odsečni zvuci gitara i bubnjeva u pesmi “Please Please Me”, za koju je Džordž Martin znalački prorekao da će biti njihov prvi broj 1 na top listama. 

Nije se prevario. Britanija je bila osvojena na prečac. 

Pol je, zbog ozbiljnosti učešća u radijskim i TV emisijama, u kojima su davali sve od sebe, svesni da će ih čuti i videti milioni slušalaca, smatrao da su za njihov meteorski uspeh bile presudne, premda suštinski ne i značajnije od celovečernjih svirki u Hamburgu, tokom kojih su se od grupe muzikom zaluđenih dečaka pretvorili u sjajne izvođače, zrele muzičare bez premca. Džon je, opet, to dragoceno zajedničko nemačko iskustvo opisao izjavom: 

- U Liverpulu sam odrastao, a u Hamburgu stasao! 

Džon će se setiti ove izjave i u dogledno vreme, u jeku bitlmanije, na vrhuncu svetske slave, kada ploča s pesmom Bitlsa “Paperback Writer”, iako je potukla rekorde prodaje, bude dospela tek na drugo mesto top liste najbolje prodavanih singlova, jer je prvo mesto zauzela pesma Berta Kemferta, prvog producenta Bitlsa, iz hamburških dana. Reč je o kompoziciji o strancima u noći, “Strangers in the Night”, koju je majstorski pevao Frenk Sinatra. 

Zanimljivo je da je Bert Kemfert sarađivao i s hrvatskim pevačem Ivom Robićem, na privremenom radu u Nemačkoj. Širom bivše Jugoslavije prepričava se legenda, čija istinitost nije proverena, da je navodno Robić, budući da je među prvima slušao Bitlse u Hamburgu, potom i odveo Kemferta u lokal u kome su svirali, da ga upozna s njima. 

Hrvatski poznavaoci istorije pop muzike ponosno ističu i da je “Strangers in the Night” napisao Robić, te ustupio Bertu Kemfertu. To je potvrdila i Robićeva supruga, Marta - koja se seća da je pesmu nudio za izvođenje Splitskom muzičkom festivalu, ali je nadobudna komisija za odabir nije prihvatila! Robić je odbijenu pesmu potom pevao s velikim uspehom u Nemačkoj, i snimio je na ploču, razume se na nemačkom, pod nazivom “Fremde in der Nacht”. Shvativši koliko pesma vredi, Bert Kemfert se postarao i da mu dva saradnika napišu slatkorečiv, maštovit tekst na engleskom, a zatim je uspeo i da ubedi Sinatru da je snimi. 

Tako je stvorena jedna od najlepših ljubavnih pesama svih vremena. 

Ipak, kada su Sinatru pitali koja je najlepša ljubavna pesma po njegovom mišljenju, bez dvoumljenja je odgovorio - “Something” (Nešto), Džordža Harisona. O toj pesmi, i zanimljivoj priči kako je nastala i kome je posvećena, biće reči i u dokumentarnim TV emisijama, a i u brojnim člancima u časopisma, kao i u knjigama i antologijama pop i rok muzike. 

U leto 1966. Bitlsi će, posle tri i po godine, ovenčani slavom najveće rok grupe svih vremena, ponovo otputovati u Nemačku. Svirali su u Minhenu i Esenu, pred odlazak u voljeni Hamburg, grad za koji ih je vezivalo mnoštvo lepih i poneka tužna uspomena. Nekadašnjim ilegalnim “gostujućim radnicima” - gastarbajterima, priređen je sada kraljevski doček. Putovali su luksuznim vozom, kojim su prethodne godine prevozili kraljicu Elizabetu II, u državničkoj poseti Nemačkoj. Iz voza sa somotskim zavesama i debelim tepisima izašli su na glavnu železničku stanicu zaposednutu hamburškim obožavaocima. 

Svojevremeni neobuzdani rokeri, celonoćni zabavljači iz klubova u četvrti Svetog Pavla, svirali su dve večeri po 30 minuta u dvorani Ernst Mercke s 5.600 mesta. Posle prvog nastupa, dočekali su ih iza pozornice dragi prijatelji sa specijalnim propusnicama, među kojima i Astrid Kirher i Bert Kemfert. Po završetku drugog nastupa, iskrali su se kroz sporedan izlaz, i posle ponoći otišli, gde bi drugde, nego do Reperbana. Prošetali su tom 930 m dugom ulicom od milošte nazvanom seksi kilometrom, među anglosaksoncima - miljom seksa, potom i okolnim ulicama, posetili lokale u kojima su svirali, te obišli klubove i restorane Mambo Schankey, Mehrer, Gretel & Alfons, Roxy Bar, opskurni Bar Monika - najčuvenije okupljalište transvestita, setili se srećnih i tužnih trenutaka. Ponovo su videli mnoga poznata lica, striptizete, prostitutke, homoseksualce, biseksualce, izbacivače i konobarice u - raznobojnim svetlima okupanom delu Hamburga koji nikada ne spava, u ulici, koja je, zahvaljujući i njihovoj slavi, postala slavna širom sveta. Sa setom u očima gledali su mesto koje je, i pored tuča, opijanja, nasilja i hapšenja, ujedno bilo i njihova sigurna kuća, gde su se osećali opušteno, srećno i zaštićeno; mesto koje je bilo i nasilno i trpeljivo u isto vreme i uprkos svemu, čija je neonska kumova slama u letnjoj noći, pred svitanje, više no poverljivo zračila.  

Iz Hamburga su sutradan odleteli za London i ukrcali se u avion za Tokio. 

Momke koji su svoje prve međunarodne uspehe postigli u Hamburgu, život je vodio na drugu stranu sveta. 

Nastavljao se njihov slavom ovenčan dug i krivudav put. 

 

<> <> <>

 

 

Osam dana nedeljno - s muzikom Bitlsa u srcu  

Članak je priređen na osnovu knjige:  

Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima.   

Objavljen je na regionalnom portalu XXZMagazin.com, 15.12.2020, pod nazivom - Ushićenje i beskonačna sreća

  s nadnaslovom

 - Moja privatna istorija: Živeti s Bitlsima u srcu.

Urednik, Petar Luković, osim naslova i nadnaslova odabrao je i priložio i niz prigodnih fotografija.  

............................

The Beatles, 1964

Photo: www.beatlesbible.com/gallery/1964-photos

 

Od istog autora:

 

AUDIO TEHNIKA U RADIJU I TELEVIZIJI      

 

UVOD U TEHNIKU SNIMANJA ZVUKA

O knjigama: Audio tehnika, Snimanje zvuka   (audiotehnikasnimanjezvuka.blogspot.com)

Od istog autora na engleskom i francuskom: 

The Beatles, My personal fairy-tale story

Or should I say How I got rid of communism With a little help from the Fab Four

The Beatles, My personal fairy-tale story: Guzina, Blažo: Amazon.com: Books

Aussi disponible en Français: 

B. Guzina, Les Beatles, Ma propre histoire de conte de fées:

Comment je me suis lâché du communism grâce aux Quatre garçons dans le vent.

Amazon, 445 pp, March 2025, ISBN: 9798313047621   

Amazon.com: Les Beatles, Ma propre histoire de conte de fées: (French Edition): Guzina, Blažo: Books

 

Acoustical Design of Broadcasting and Recording Studios: 

Requirements, Recommendations, Architectural Guidelines

Amazon.com: Acoustical Design of Broadcasting and Recording Studios: Requirements, Recommendations, Architectural Guidelines: Guzina, Blažo: Books

Ukoliko čitaoca, ljubitelja muzike, zanima pitanje protivrečnih tumačenja razlika u doživljaju kvaliteta zvuka sa LP-ploča i CD-a i drugih digitalnih formata, preporučuje se: 

Analog-vs-digital-audio-controversy.blogspot.com

 

Najnovije:

 

Knjiga u elektronskom obliku, na internetu:

 

O jeziku u javnim glasilima

Rečnik - pojmovnik suvišnih ili pogrešnih tuđica

 

https://o-jeziku-u-javnim-glasilima.blogspot.com/

 

.........................................

                                       

 Biografija

 

Blažo Guzina (1.1.1950, Veles, Jugoslavija)

 

 

Magistar elektrotehnike; diplomirani inženjer elektronike. 

Od 1988. uvršten je u spisak eksperata International Telecommunication Union, pri organizaciji UN u Ženevi. 

Opšte obrazovanje: gimnazija, prirodno-matematički smer. 

Govori i piše engleski i francuski jezik. Član Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije. 

Zaposlio se 1975. u Elektronskoj industriji Niš, potom u Radio Beogradu. 

Tokom 1990. - 1991. radio je u Evropskoj radiodifuznoj uniji, EBU, u Briselu, na mestu Tehničkog koordinatora Evroradija. 

Po povratku u Radio Beograd izabran je za predstavnika Jugoslovenske radio televizije u ekspertskim radnim grupama EBU: Eutelsat Radio Operations Group i New Technology Group. Rad u EBU i učešće na međunarodnim kongresima omogućili su mu da poseti najpoznatija radio i TV studija i sluša koncerte i operska izvođenja u najčuvenijim svetskim dvoranama. 

Počeo je da piše novinske članke u osnovnoj školi, kao saradnik omladinskih časopisa. U razdoblju od 1979. do 1987, pokrenuo je izdanje i bio urednik publikacije Tehnička biblioteka Radio Beograda. Napisao je četiri od 10 knjiga u toj ediciji. 

Objavljivao je tekstove u mesečniku Radio televizije Beograd - “RTB Informator”, u časopisima “Izgradnja”, “Radio amater”, “Link” i “Infoelektronika”.

Godinama piše na engleskom, za stručne časopise: Radio World, Radio World International, TV Technology, Pro Sound News Europe, RedTech i Redtech.pro. 

Na domaćim i međunarodnim kongresima objavljivao je naučne radove. Prevođen je na španski, portugalski, francuski, kineski i italijanski jezik.

Ogledao se i u pisanju putopisa za časopis “Svet na dlanu” i za internet portale.

Strastven je navijač Manchester Uniteda.

U decembru 2009. u časopisu “Radio World International” objavljuje stručni rad pod nazivom - Fundamentals of Digital Audio. Tog meseca prestaje mu radni odnos u Radio televiziji Srbije.

Preostalih godina pre penzionisanja nastavlja da povremeno radi kao samostalni konsultant, naučni i stručni prevodilac, a i da putuje, i to, po želji supruge, sve češće u dve prelepe zemlje - Francusku i Grčku.

I upravo u Grčkoj, na jednom ostrvu, u junu 2011, pod suncobranom na plaži, uz kliktanje galebova s egejskog plavetnila sletela mu je ideja da napiše knjigu o Bitlsima.   

  

   U Parizu, 17 Rue Beautreillis, 

ispred kuće u kojoj je proveo poslednje dane 

Jim Morrison 

English: www.blazoguzina.yolasite.com